Virtuelna sloboda
19/02/2015 |Da je uvek živeo u nekom svom neobičnom svetu, to smo znali i pre nego što je postao ministar. Tada je to bilo simpatično, čak poželjno. Ali od kada se dohvatio kulture i medija, Ivan Tasovac i definitivno živi u nekom svom, virtuelnom univerzumu. Što će reći, ne živimo u istoj državi. Uprkos izveštaju Reportera bez granica o stanju medija u Srbiji – objavljenom pre samo nekoliko dana – i činjenici da se Srbija na svetskoj listi srozala 13 mesta, Tasovac je te navode odbacio i poručio – onima koji misle „da je razvoj medijske situacije tužan i da ne vodi ka željenom, evropskom cilju” – da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšan pravni okvir u oblasti medija. To je sve što je imao da kaže u svoju odbranu.
Takvu konstataciju neizostavno prati ona narodna – da se Vlasi ne sete. Izveštaj o lošoj medijskoj situaciji u Srbiji nema ama baš nikakve veze sa Tasovčevom frazom o „pravnom okviru, medijskim zakonima i primetnom napretku u oblasti informacionog društva i medija”. Frazeologija nedolična intelektualca kakav je Tasovac. Bio. Pre nego što je postao. Ovo što je danas.
Priznajem da mi je Ivan doskora bio simpatičan, i kafu sam bio u stanju s njim da popijem. Ali otkad se odmetnuo u estradu, zaobišao bih kafić u kom sedi. Nije dovoljno biti drugačiji po svaku cenu i češljati se na košavi da bi se izgovorilo ono što vređa pristojan svet. Koji se češlja pred ogledalom. A to što Tasovac izgovara kao naučenu pesmicu – logično, čovek je muzičar – jeste ono što me upućuje na razmišljanje o politici kvariteljki emancipovanog sveta. Ili sam, moguće je, pogrešio u proceni Tasovčeve ličnosti. I emancipacije.
Kaže on: „To je postignuto”, misli se na pravni okvir u oblasti medija koji samo on tumači kao grandiozno delo (!), „zahvaljujući donošenju seta zakona” i dodaje da je „Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija”. On kao Mrkonjić, sve u roku, pa i pre roka. Mahanje podzakonskim papirima pred nosom sveta koji medijsku sliku u Srbiji vidi kao tužan odraz tmurnog oblaka u bari nije ovu zemlju podiglo na viši medijski nivo, na neko od pristojnijih mesta od 67-og na svetskoj tabeli medijskih sloboda. Mahanje hartijama ne znači više od pravljenja promaje na kojoj se ministar češlja.
Niko nije sporio donošenje zakona i ostalih akata koji ga prate, sporni su stanje u medijima, cenzura, autocenzura, pritisci, krojenje uređivačke politike iz nekakvih kabineta, poltronsko i podaničko izveštavanje, držanje medija na uzdi, i sve u tom smislu, bez smisla. Tabloidizacija i estradizacija glasila otišla je do te mere u smeru kanalizacionog toka da je svaka priča o zakonskoj regulativi u roku fekalno bespredmetna.
Mediji, osim ponekog izuzetka, nisu razglednica kojom bi Srbija mogla svetu da pošalje lepu poruku o sebi. Između ostalog i zbog činjenice da većinom medija drmaju kursadžije novinarskog zanata, koji – osim što je zanat – zahteva i poznavanje svih slova. I interpunkcije. Padeži se uče na višem kursu. Neću (a izgleda moraću) da verujem da Tasovac toga nije svestan. Ako je, pre nego što mu se svideo tapacirung ministarske fotelje, mogao glasno i jasno da kaže šta u ovoj zemlji nije dobro, šta ne valja, šta bi moglo da bude bolje i da valja, i da sve to svakodnevno podeli sa istomišljenicima na društvenim mrežama, onda je tužno to što mu je politika oduzela integritet slobodoumnog mislećeg bića spremnog na korenite promene. Što ne bi trebalo da se odnosi na promene njegove ličnosti.
Nažalost, nije ni prvi, ni jedini, a ni poslednji koji je od konstruktivnog kritičara dnevnopolitičkih događaja dogurao do aktera i kreatora tih događaja i iz fusnote uskočio u loše štivo. Čak su i simpatije prema njegovoj frizuri „vetar je stao pred zoru” doživele svoju suprotnost. Nije više hit biti razbarušena beogradska kopija Betovena. Razlika je nemerljiva. Genijalni Ludvig van komponovao je i kada je ogluveo. Tasovac sasvim dobro čuje, ali to što „komponuje” opasan je atak na sluh. Nije narod bez sluha, nije ni gluv da čuje sve ono što Tasovac izgovori u odbranu (virtuelne) slobode srpskih medija. Možda su takve pesmice obavezujuće za sve koji se dohvate vlasti. A možda mu neko podmeće virtuelne partiture?
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/157360-virtuelna-sloboda.html, 19. februar 2015.