Unosno mesto, dvadeset tri godine posle…
09/03/2014 |Draga Ines,
Juče sam s Robertom razgovarao o tebi, iscrpno. Prisećali smo se nekih događaja, između ostalih i 9. marta koji si tako slikovito opisala, faktografski. Hvala ti, neke detalje sam zaboravo. Vratila si me u dan čije smo postojanje ovekovečili na beogradskim ulicama u pustoj nadi da jednom, danas, nećemo govoriti o propuštenoj šansi, o ponavljanju istog, o iščekivanju da svane dugoočekivano sutra.
Pitala si me za heroinu 9. marta 1991. Mislio sam da znaš… Dragana Milojević Srdić, žena-hrabrost koja prkosi vodenom topu, preminula je, nažalost, pre tri i po godine. U septembru 2010. Zaboravljena.
Zvezdanu sam zvao, tri puta. Prvi put se nije javila. Ostala dva puta operaterka je javljala da mobilni pretplatnik nije dostupan. Poslednji, treći put zvao sam je juče, verovatno je isključila telefon, pretpostavljam da je bila na nekoj osmomartovskoj žurci, da je slavila, uvek je bila sklona prozaičnim događajima. Možda se i zapila. Sigurno se zapila.
Ines, onog dana kada je Mesi proslavljao deset godina u dresu prvog tima Barselone, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigrana je premijera „Unosnog mesta“, Nikolaja Ostrovskog. Komedija o dominaciji moćnih državnih činovnika i tajkuna za koje Ostrovski kaže da više nisu neobrazovani poput svojih očeva, da putuju, ispijaju šampanjac, imaju manire, prate modu i svetsku štampu. Posledica mimikrije bez trunke produhovljenosti. Vreme Nikolaja Ostrovskog, vreme sadašnje. U njemu, sadašnjem, igrati takvu predstavu hrabrost je koja nalikuje devetomartovskom cepanju đonova pod udarcima policijskih pendreka. Ovo shvati kao stilsku figuru. Ali nije daleko od istine, od straha.
Sličnost junaka predstave sa ovdašnjom slikom društva, nedvojbena je. Egoizam, samoljublje i surovost grabljivih cinika bez plemenitosti i samilosti. Ludilo moći. Ostrovski slika zajednicu u kojoj je korupcija društvena norma, u kojoj je od diplome važnije dodvoriti se nadređenima i obezbediti unosno mesto. Opstanak. Hrabro je igrati takvu predstavu u miljeu koji ona opisuje.
Naziv onog filma još nisam saznao. Tragam dalje.
Slažem se, o „Atomskom skloništu“ uvek.
Dok ti pišem pogledam s vremena na vreme direktan prenos Svetskog atletskog prvenstva u Poljskoj, u Sopotu. Gradu imenjaku našeg Sopota. Ne smeta mi to što na trenutak delim pažnju, naprotiv. Inspirativno je. U danu ružnog podsećanja, događaj koji raduje i hrabri: Ivana Španović je ponovo blistala, treća je na svetu, bronzana. Zlatna. Demonstrirala je skok udalj, u daljinu.
Večeras se viđam sa ekipom, Voja, Robert, Deki P. i Deki K. Poznaješ ih sve osim drugog Dekija. Srčan, vredan, pravdoljubiv, borac. Košanin. Uklapa se u ostatak društva. Prepričaću im tvoje sećanje na današnji dan star dvadeset tri godine. Bićemo u Kralja Petra, veoma blizu ulica kojima smo onog dana bežali od pendreka i suzavca. Pozdraviću ih, to se podrazumeva, fotografisaćemo se. Da bar malo doživiš Beograd onakav kakav je danas, 9. marta.
I nazdravićemo ti vinom, belim.
D.
nedelja, 9. mart 2014.
Beograd