U gostima kod Šagala
05/03/2014 |Dragi D,
Uz prvu jutarnju kafu čitala sam tvoju kolumnu „Šarmiranje šamarima” o nastupu političara na ekonomskom forumu na Kopaoniku, o pokušaju da budu duhoviti, dopadljivi, vickasti. Uspeli su, smešni su. Smejala sam se i bila tužna, istovremeno. Sve što si napisao povtrdilo je ono što sam ti navela u prethodnom pismu a odnosi se na nesuvisle, smehotresne, tragikomične spletove misli koje samo političari mogu da iznedre. I većina fudbalera. Samo oni i političari misle da su to misli.
Smejala sam se kroz suze kada sam videla vest o kampanji koju stranka Aleksandra Vučića kreira u Nišu slaveći njegov rođendan. Komično tužno. Poslednji vlasnik harizme ubijen je pre jedanaest godina, posle njega sve je bezuspešan pokušaj građenja kulta. Šta sam još videla…
Čitala sam o sudskom procesu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, besmislenom preganjanju o genocidnoj krivici koju neće uspeti da dokažu ni Srbija ni Hrvatska. Utuk na utuk. Inat na inat. Kome je to potrebno posle onolike prolivene krvi? Čitam da je među svedocima hrvatske strane i Sonja Biserko. Rekla sam ti odavno da tu nisu čista posla. Nikada mi se nije sviđala ta gospođa koja o zemlji čiji je građanin nijednu lepu reč nije izgovorila. Ja je nisam čula, ni pročitala. Kaži mi D, šta je potrebno da neko bude Biserko? Da svedoči protiv svoje zemlje? Morala sam na interent-pretraživaču da pročitam još nešto o njoj. Vidi šta sam pronašla:
Pre dvadesetak dana bio joj je rođendan. Nevažno. A u intervjuu hrvatskom „Nacionalu”, pre tri godine, odgovarajući na pitanje: „Moglo bi se raći da baš niste omiljeni i Srbiji”, Sonja je rekla: „S obzirom na to čime se bavim ne može se ni očekivati tako nešto, to je jednostavno previše precizno”. Pročitala sam i ovaj deo intervjua – pitanje: „Postoje čak neki članci koji u naslovu postavljaju pitanje zašto ste Vi još uvijek na slobodi, a Vaš rad pripisuju tome što dolazite iz miješanog braka odnosno tome što Vam je majka Hrvatica, čak da je Vaš brat poginuo kao pripadnik Zbora narodne garde?” Odgovor: „Znate što, to su sve informacije koje dolaze iz određenih centara i zato nikad nisam željela odgovarati na ta pitanja. Ja sam građanka Srbije i ne želim da me se definira po etničkoj pripadnosti”. Reci mi, je l’ to istina? Mislim na to o njenom burazeru? Ovi iz „Nacionala” navode da postoje „neki” članci. Neki? Pa, ja sam za pola sata pronašla nekoliko desetina! I neću da verujem da to ima ikakve veze sa njenim svedočenjem u Hagu. Odbijam!
Ti bar znaš da nacionalna, verska, rasna i bilo koja ostrašćenost nikada nisu bile moja šolja čaja. Znaš da sam obožavala (i sada obožavam) Makarsku rivijeru, Hvar, Lapad, Stradun, Ibricu Jusića i Vagabunda, Rovinj, „Atomsko sklonište”… Znaš i da je jedna od mojih najvećih ljubavi bio Dario, Hrvat, Spličanin; znaš i koliko sam patila kad smo raskinuli, znaš i da sam još više patila kada sam čula da je na ratištu ostao bez noge. Pokušavam da shvatim šta je zapravo ljubav prema domovini, šta znači rodoljublje, šta lojalnost zemlji, državi, otadžbini… a šta je izdaja? Da li zaista postoji cena bilo koje od tih ljubavi? I ako postoji, s koliko se nula piše?
Padam u depresiju, to nije dobro. Mnogo me je pogodilo to što sam pročitala. Bolje da nisam. Nastavila sam da samo prelistavam naslove i naletela na ovaj –
„Tragedija u Kruševcu: Zubara ubio ni manje ni više nego…?”. Nemam reči. Čovek je ubijen, a oni kažu da ga je „ni manje ni više ubio…” Ni manje, ni više…?! Ubijen…! U prošlom pismu pitala sam te da li su političari završili makar kurs iz gramatike i pravopisa, sada sam sigurna da i neki novinari nisu ni čuli za postojanje takvog kursa. Ma, kakvog kursa, nisu čuli ni za gramatiku ni za pravopis a o smislu onoga što pišu ne bih sada. Previše sam uzbuđena.
Da, bila sam na izložbi. Retrospektiva Šagalovih dela. Neopisivo. Više od tri sata šetala sam galerijom od platna do platna, upijala motive iz beloruskih bajki i jevrejskih religijskih priča. Mark je bio čudo. Mark Zaharovič. Mojša Zacharavič Šahałaŭ. Beloruski Jevrejin rođen u Rusiji. Sećaš li se filma o grupi intelektualaca i umetnika koji iz Francuske beže pred nacistima? Među njima je i Šagal. Po povratku iz galerije pokušavala sam da se setim naziva filma i do dolaska u stan nisam uspela. Pomozi. Gledali smo ga zajedno u onom, sada već, davno srušenom bioskopu. Glavnu ulogu igra – čini mi se, nisam sigurna – Lijam Nison, onaj ružnjikavi Irac, sjajan glumac. Igrao je i u „Šindlerovoj listi”.
Nisam želela da ovo pismo bude ovakvo, na momente sivo, mračno, želela sam da u njemu pomešam Šagalove nijanse intenzivne žute, crvene, plave, zelene, ljubičaste, suprotstavljene crnoj. Žao mi je, nisam uspela. Molim te, nemoj da čitaš tri četvrtine ovog pisma, pročitaj samo kraj. Ovo o Šagalu. I zamisli da sam bila kod njega na čaju. Kod Šagala na rođendanu.
Ines,
sreda, 5. mart 2014.
negde daleko