Ti zračiš zrake…
28/11/2014 |Dragi D,
Nisam ti pisala nekoliko dana, nisam odgovorila ni na pismo poslato pred put u Zagreb čekajući da stigne i ono po povratku. Potakao si, mada nisi želeo, moju zavist. U Zagrebu si, a ja? Pročitala sam oba tvoja pismo nekoliko puta. (Inače, tvoja pisma čitam nekoliko puta). Ne možeš zamisliti koliko sam ti zavidela. Ćitam pismo, odložim ga, razmišljam, sećam se… Zaplačem. Ronzam, poznat ti je taj izraz koji koristim kada se zarozam u suzama. Opet čitam, pa odložim. Čitam, prekinem, plačem… I ponovo. U istom ritmu. Tročetvrtinski takt.
Dok sam čitala tvoje pismo koje si mi poslao po povratku iz Zagreba šetala sam u mislima istim ulicama kojima si prolazio. Kojima smo prolazili. Poput duha koji te prati u stopu, tvoja skrivena senka, pratilac do svakog mesta koje si obišao. Koje smo obilazili. Još korak, dva i možda bih te sustigla, uhvatila pod ruku, pa opet pomislim da li imam pravo na to, da li smem da budem prisna, neposredna, intimna.
Otvorim buteljku „graševine – za divno čudo ovde može da se kupi u jednoj vinariji – otpijem gutljaj, skupljam hrabrost. Za misli. Za imaginaran hod za tobom po zagrebačkim štraftama. Još jedan gutljaj i već sam ti bliže. Za vratom. Pa opet nemam smelosti da se pojavim tako nenadano, makar i u mašti. Buteljku, praznu, zavitlala sam u korpu za smeće a pismo u staru rezbarenu škrinju koju si mi poklonio onda kada smo, ruku pod ruku, svratili u jednu zagrebačku antikvarnicu.
Pisao si mi slikovito, filmski nestvarno, sličicu po sličicu, kvadrat po kvadrat. Sve scene i sekvence sažela sam u film koji, evo, već drugi dan zaredom, gledam ko zna koji put. Kao da ga živim, a živim ga.
Nisam znala da Arsen i Gabi žive tako blizu „Esplanade”. Na njenoj terasi, sećaš se, sedeli smo i ručali jednog letnjeg žeženog dana. Bilo je toliko toplo i sparno, sunce je pržilo, usta su mi bila suva, bila sam nervozna, zanovetala, brbljala bez prestanka, a ti se smeškao ne hajući za moje zvocanje. Onda si mi pogledom skrenuo pažnju na ulicu.
Prolazio je Jura Stublić. Jura Jupiter iz Sesvetskog Kraljevca. Njegov otac beše operski pevač? Šta je taj fakulteta promenio, mislim na Juru, hemija, pa sociologija i filozofija, i kad se svega toga manuo, svirao je s Džonijem u nekakvom podrumu studenstkog kluba. Možda je i bolje što nije mućkao kiseline po epruvetama i filozofirao po stručnim časopisima, sigurno ne bi na kraju doktorirao na tim naukama kao što mu se to posrećilo u „Filmu”. Jura neprilagođeni.
Još ti zavidim na proputovanju Zagrebom, susretu s onim delom sebe koji si odživeo na mestima koje opisuješ. Ponosna sam, zašto da ne, na svoje ondašnje prisustvo u tom deliću tebe, i to me čini srećnom. Čim zavšim pismo, preslušaću Juru neprilagođenog, sva njegova čuda ovog sveta, pevaću do zore… Biću kao onaj Jurin radio na kom je bila ljubavna pesma. Preslušaj i ti. Šaljem ti signale u noći… I srce na cesti.
Iako nisam bila ja ta koja s tobom tog dana Zagrebom korača uporedo, drago mi je što si sreo prijatelje, što si vreme proveo s Dimitrijem Vukom posle toliko godina. Drago mi je što sam bila deo sadržaja vašeg razgovora. Kažeš da o tome ćutiš. Možda ne bi trebalo nešto da znam? Ili opet testiraš moju žensku znatiželju? Gade jedan.
Izvini, otelo mi se. Ponekad preteram kao i onda u „Kavkazu”.
A da si tada u „Kavkazu” bio gad, jesi. Tada sam tako mislila. I kad god bih se toga setila, pogađaš – plakala bih. Sada znam da si samo testirao moje emocije. Eh, da sam onda znala da ne zanemaruješ moje napućene zgažene višnje, da sam shvatila da me posmatraš i kada me ne gledaš, eh, da sam odmah tada prepoznala tvoj pogled koji je zračio zrake kroz zrak…
Ines
petak, 28. novembar 2014.
negde daleko