Tarzan naših dana
04/12/2014 |Toliko je zanimljvijih događaja u ponudi i lepših tema od ove koja će uslediti pa bi čitalac mogao da se zapita zbog čega opet priča o dečaku koji, osim što voli maskenbale, voli u njima i da učestvuje. Od tolike ponude „lepog”, čitaocu bi moglo da pozli, te smo se ovaj put odlučili za nešto laganiju priču (ukoliko je uopšte lagana) za čije preživljavanje nije neophodna medicina jača od aspirina. Slučaj Vulin nameće se sam po sebi. Zbog toga što je slučaj. Pojavljuje se nenadano, uvek u novom ruhu, niče gde ga niste sejali. Niče a nije Fridrih.
Ova poslednja rečenica nagnala nas je da još jednom prozborimo koju o socijalistički naprednom ministru koji još nije odlučio koji će kostim danas da obuče – da bude Betmen ili Robin(?!). Izvesnije je da će biti ovaj drugi. Prvi kostime kaparisan je odavno. Mislim da jeste, korigujte me ako grešim.
A ako neko zapita zašto opet o Robinu, moram skrenuti pažnju da je novinarski posao prokleto dosadan i izložen kritici te da, kao takav, nikada neće moći svakome da udovolji. Ako nešto ne napišeš, reći će – nisi pisao o tome, ćutao si, nisi na vreme upozorio, nisi se kritički, analitički i vaspitno osvrnuo na dotični događaj/senzaciju/fenomen/personu; ukoliko, pak, o svemu tome nešto napišeš neizbežni su komentari i kritike – opet o tome, to nije vredno pominjati, dajete značaj beznačajnom, i tome slično.
Pokušao sa na početku ove kolumne da čitaocu skrenem pažnju na događaje i iz te ponude „zanimljivih i lepih” i da, uprkos „lepoti” i „zanimljivosti” tema, nisam odabrao onu o Majdanpeku koji je četiri dana bez struje, vode, komunikacije, grejanja (i zlata) a s viškom snega, leda i opšteg nemara; izbegao sam i priču o 300.000 tona nekakvog đubreta u fabrikama u stečaju, o tom otpadu opasnom po zdravlje; zaobišao sam u širokom luku i prebrojavanje nastradalih u saobraćajnim nesrećama; neću da pišem ni o tome šta je bilo na meniju ministarske večere u Bazelu na kojoj je večerao i ministar Dačić; možda sam mogao da pomenem da je 1791. godine objavljen prvi broj prestižnog i na svetu najstarijeg nedeljnika „Observer” ili da se Žan Bedel Bokasa, po zanimanju diktator, samoproglasio i krunisao za cara Centralnoafričkog carstva; dakle ništa od toga, sve vodeći računa o čitaocu i njegovom mentalnom zdravlju.
Ovaj slučaj kojem ćemo danas posvetiti nekoliko redaka baviće se ministrom za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja. U narodu poznat kao ministar vlasnik bogatog fundusa kostima na kom i Narodno pozorište može da mu pozavidi. Taj se ministar sve češće pominje u kontekstu raspodele sredstava socijalne pomoći namenjene najugorženijima, koja, ta sredstva, završavaju na računima fantomskih firmi, agencija koje su osnovane po isteku konkursa za davanje socijalnih prinadležnosti, a sve u duhu nepotizma, stranačke pripadnosti, burazerskih poslova, uglavnom – što bi rekli dobronamerni – nenamensko trošenje novca poreskih obveznika.
Ovaj koji ima preobuku za svako doba dana a voli i da maše prstom, pošto je svukao crno odelo, crnu košulju i još crnju kravatu i iskočio je iz majice s likom Če Gevare – po čemu neodoljivo podseća na Klarka Kenta, poznatog i kao Supermen – ogrnuo je bade mantil, peškir i bućnuo se u toplu vodu bazena hotela „Hajat”. Samo u kupaćim gaćama. I tu na obali velike kade s toplom vodom opušteno prebira po svom mobilnom telefonu, igra neku igricu ili čita vesti (o sebi) relaksirajući se posle napornog dana u kom je morao onoliko puta da se presvuče. Voli čovek vodu još od maja kad je u Obrenovcu hrlio pomahnitaloj reci u susret.
Zlobnici bi se zapitali otkuda njemu novac da se baškari u najskupljem od svih skupih hotela u kom korišćenje bazena, saune, spa-centra, đakuzija i masaže košta nekoliko desetina evra dnevno. Zaradio na omladinskoj radnoj akciji. Otuda mu i ona majica. Vest kaže da je imao i zlatnu karticu tog hotela koja pruža mogućnost svakodnevnog korišćenja hotelskog luksuza, ali se Vulin brani odgovorom da je njen rok trajanja istekao i da nije u mogućnosti da ga produži. Napala ga besparica u hotelskoj ležaljci.
O izležavanju kraj bazena svedoči i fotografija koja ovih dana kruži socijalnim mrežama, a o nemaštini obnavljanja zlatne kartice svedoči Vulin, kome ni rad, ni zapošljavanje, ni socijalna a ni boračka pitanja ne omogućavaju dalje uživanje blagodeti pomenutog sadržaja. Ovi u Hajatu ne priznaju prvoborački staž stečen u jul(ov)skim borbenim redovima.
Da skratim, stiče se utisak da „čovek od kamuflaže” mnogo i ne haje zbog onoga o čemu se piše i priča prethodnih dana. Tamo gde se izležava i nije mesto da haje. U „Hajatu” je. Ne dotiču ga kritike, činjenice, sumnje i nenamensko trošenje para (osim kad su namenjene ronjenju, valjda broji pločice u bazenu, šta li?!); leži opušteno, prebira po pametnom telefonu (pametnijem od mnogih koji ga poseduju!), jednom reči – baškari se.
Fotografija koja sve to otrkiva lošeg je kvaliteta, mutna je i ne razaznaje se dezen kupaćih gaća. Reklo bi se da vode poreklo iz fundusa Edgara Rajsa Barouza. Može biti da je kamuflaža ovaj put dostigla nivo džungle. Gaće maznute od Tarzana. Umočene u bazensku vodu, mokre.
Inače, ako će vam posle ovoga biti lakše da svarite današnji dan, tešite se da je ova kolumna mogla da ima samo jednu rečenicu od četiri reči i jednog zareza.
Danas, promenljivo i suvo.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/150506-tarzan-nasih-dana.html, 4. decembar 2014.