Strojevi korak
16/10/2014 |U kilometarskoj koloni koja je tog dana (16. oktobra) – koji nije onaj koji se slavi kao Dan oslobođenja Beograda – prodefilovalo je valjda sve što ponos ove zemlje ima u vojnom arsenalu. Bilo je tu vojnika-muškaraca, vojnika-žena, ljudi-žaba, padobranaca, oficira, njihovih posilnih, tenkova, topova, haubica, višecevnih bacača, samohotki, raketa, minolovaca, jurišnih čamaca, pontonjerki, amfibija, kamiona, aviona, helikoptera, mobilnih kuhinja, kazana i manjerki, i nešto traktora. Oni su odlični za borbu u njivi, kad se neprijatelj sakrije u kukuruz i maskira u klip. Ako je to sve što je izmilelo na beogradske ulice, šta je ostalo da nam čuva granice?
Sve to posmatrao sam s pristojne – i bezbedne – udaljenosti nemajući želju da budem deo istorije nepostojećeg datuma oslobođenja, zamajan prečim poslom, prao sam beli veš. Dok sam belio platno – koje iz bezbednosnih razloga ne smem da raširim na terasi, zabranili nam! – na televizijskom ekranu smenjivali su se ešaloni, jedinice, oružja i oruđa koja pamtim iz nekih bezbednijih vremena kad sam služio vojsku 198… i neke. Samo je ovo danas bilo malo uglancanije. I nije potpuno sivomaslinasto, ima tu još nekih valera, deluje šareno kao šumarak prekoputa glavne bine u kojoj je sedeo Vladimir Putin, treću put među Srbima. U to ime i kiša je utihnula, duga je prosvetlila nebo. Kladio bih se da su bar trideset odsto onih na počasnoj bini vlasnici ruskih pasoša i još ponekih službenih legitimacija o kojima se ne govori glasno.
Onaj šumarak, koji je oduvek delovao pitomo, pun je zelenila, drveća i trave, raj za zaljubljene; šumarak koji je ugostio Rolingstonse, Stinga i Madonu, i poneku domaću narikaču, taj šumarak, onako pitom delovao mi je malkice življi no obično. Zagledam ekran bolje a ono drva mrda. Ma je l’ drvo? Jeste, čovek-hrast, malo dalje čovek-jablan. Svuda po travi brežuljkasta uzvišenja rastresite zemlje, liče na krtičnjake. I jesu, „krtice” su u njima. Da nije i onaj Vulin tu negde, on je sklon prerušavanju?
Prethodno, Putin je izjavio da Rusija podržava Srbiju i ne trguje prijateljstvom ubeđen da zajednička prošlost dveju zemalja garantuje i njihovu zajedničku budućnost. Ganutljivo, Tomislav Nikolić, privremeni ključar trezora s medaljama i ordenjem, rekao je da su Srbija i Rusija uvek bile na istoj strani i savio se da o Putinov vrat okači Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici. Većoj od medaljona.
Beše mi malo nezgodno, em propiram rublje, em imam goste na ručku, em parada na televiziji. S porodicom se lako dogovorim ali šta da kažem gostima, visokim zvanicama (obojica su viša od dva metra), kako da im objasnim da bi drljanje novobeogradskog asfalta tenkovskim gusenicama moglo da se oduži do večere. Onda prisutnima komandujem egzercir. To vam je ono kada i porodica i gosti mašu rukama, izvode čučnjeve i kolutove preko glave kao na sletskoj vojnoj vežbi, domaća radinost. Malo oko trepezarijskog stola, malo po predsoblju, pa na terasu na svež vazduh i tek onda komandujem: „S ručanjem, počinji!”
Za ručkom, onoj dvojici visokih objasnio sam da ne izgleda to baš tako loše kao što se njima činilo. Ili su se mrštili na supu? Da nije neslana, preslana? Rekao sam im da su teško naoružanje i oruđa – samo za ovu priliku – dofarbani, izglancani, namazani drnčom i sad se cakle kao vremešna gospođa pred premijeru opere. Pitaju šta je to drnč. Zamalo ne rekoh da je to nešto nalik neslanoj/preslanoj supi. Drnč je, počeh izokola, nešto što služi podmlađivanju, nešto poput eliksira mladosti; efikasno skida celulit i strije; jedna čašica ujutru na prazan stomak i kamenac (šestica gore levo) kao rukom odnet. Čir želuca zagarantovan. Tek onda su se smračili. Shvatio sam, nema supa ništa s tim.
Ručamo mi tako a oni pitaju; pitanje im pitanje sustiže. Rekoh sebi: da nisu i ovi s nekim legitimacijama za koje nije uputno interesovati se?! Znam ljude, al’ danas čovek ni u koga ne može da se pouzda. Evo, na primer, onaj Vulin. Ne znam da l’ se maskirao u hrast, jablan, žabu, krticu ili u vremešnu gospođu uparađenu za premijeru opere! A tamo na ekranu 75 centimetara dugačak korak i 30 centimetara podignuto koleno. Maršira se strojevim korakom pobednika. Parada, ponos. Ponos, parada. Parada za ponos. Egzercir pojmova u strojevom koraku.
Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 16. oktobar 2014.