Staklo i led
21/02/2015 |Dragi D,
Tvoja retrospekcija Ozona i Vlade Jevtovića probudila je u meni najdublje nemire, ali one kojih se ne plašiš, koji nisu uznemiravajući; nemire koji znače meku setu i toplinu sećanja na divno vreme kada je slušanje radija nedeljom uveče značilo više od osluškivanja; požudno upijanje ozonskog etra koji je ispunjavao sobu na Zvezdari, disanje u istom ritmu, dva daha u jednom. Sve je bilo tu, i zvezde okačene o niti oksigena. Carstvo zajedničke samoće, utočište u svom, u našem, samo našem svetu. Imali smo najboljeg druga, bili smo najbolje društvo – ti, ja i Ozon.
Kada sam se latila telefona da pošaljem poruku lične prirode, rekao si mi da ne moram da se mučim, da ne idem alternativnim putem, da to što želim da pošaljem mogu odmah da ti kažem. Da te gledam u oči. A želela sam da baš etar ponese moju poruku, da čuju svi „ozonci”, ceo grad, da zvoni planeta. Otišla sam u drugu sobu da ne čuješ sadržinu poruke, pa sam i šaputala u strahu da me zidovi ne odaju. Devojci koja se javila na studijski telefon izdiktirala sam dve poruke. Čula sam kako se osmehuje i njeno: „Divno je, hvala ti”.
Čekala sam trenutak kada će Vlada pročitati bar jednu od poruka. Čekala sam i da li ćeš prepoznati moju malu umotvorinu sročenu samo za jednu ozonsku noć i večno trajanje. Vreme je odmicalo, stalno sam pogledala na sat plašeći se da će emisija biti završena pre nego što moje poruke stignu na red. Onda su se zakotrljali Oxygene 2, trun tišine i Vladin glas. Pročitao je dve poruke, a onda…
There’s always a wild side to an innocent face,
Girl with Spanish eyes
Pogledao si me, ne trepnuvši. „Bez tog parčeta divljine moje nevino lice ne bi imalo smisla”, rekao si, a ja izgubila moć govora. Nisam mogla ni da naslutim da ćeš se prepoznati, da ćeš pogoditi koja je od svih poruka u Ozonu moja. Gledao si me pravo u oči, prodirao si u njih, kroz njih, ledio si ih i topio istovremeno. „Jednom ću o španskim očima napisati pesmu. Pesmu o nakitu”, izgovorio si, nekako odsutno, kao za sebe. „Obećavaš?”, pitala sam. „Obećavam, šta?”, uzvratio si. „Pesmu”, činilo mi se da molim. „Obećavam. Jednom, ako budem dovoljno divlje nevin. Ili, nevino divalj. Jednom…”
Opet tvoje poigravanje rečima, opet ostavljanje u nedoumici, opet nevin smešak, a onda cigareta, šibica, čaša s dve kocke leda i pokret rukom koji je značio – živeli. Mutilo mi se u glavi, bilo mi je pretoplo, soba mi je odjednom bila pretesna, mešali su mi se zvuci s radija i zveckanje leda u viskiju, podigla sam čašu istim pokretom ruke, nazdravila i sakrila pogled da mi ne vidiš suzu. Ne, nisam bila tužna. Obuzela me je ushićenost, mene srećnu zbog toga što smo tada, tu nas dvoje i što nad Beogradom lebdi moja poruka koju – želela sam da u to verujem – čuje ceo grad.
Nizale su se poruke i pesme, i Vladin glas, a ja sam čekala da on pročita onu moju drugu „mudrost” , čekala da vidim tvoju reakciju za slučaj da i drugu poruku prepoznaš.
Drhtiš u meni kao vetar u vrhu jasike,
Opalo lićše
Ustao si, sipao viski u čašu, ubacio dve kocke leda, prišao mi i ponovio to s čašom u mojoj ruci. „Jesenja poema! Zaslužuješ divljenje ovog divljaka s nevinim licem i upravo si zavredela još jednu pesmu. Kada jednom dobijem napad poezije…” Opet si me prepoznao i opet to tvoje „jednom…” Trebalo je dosta vremena da prođe da shvatim, poznavao si me mnogo bolje nego što sam toga bila svesna, mnogo bolje nego što sam ja poznavala tebe.
Dok si zavaljen u fotelju uvlačio duboke dimove cigarete i izbacivao ih u obliku kolutova predavala sam se slatkoj sreći mladosti. Mislila sam na ono što si mi rekao posle pročitane „Staklene menažerije”:
„Da, u mojim džepovima su razni trikovi, i još koješta u rukavu. Ali, ja nisam mađioničar. On vam pruža iluziju koja izgleda kao istina. Ja pružam istinu prijatno zaogrnutu u iliziju.”
Izgovorio si istinu. A ja, i sada sam, kao i tada, lako lomljiva. Kao u tvojoj čaši kocka leda. Sva od stakla.
Ines,
subota 21. februar 2015.
negde daleko