Slučajan susret
20/11/2014 |Dragi D,
Gnušam se svega onoga o čemu si mi pisao. Ljude prebijaju na ulicama osokoljeni hohštapleri, otpadnici, lica bez identiteta, naličja društva. Junački juriš na nemoćne. Hrabri u gomili, u čoporu. Stid me obuzima zbog haosa u kom se to događa. Zbog onih koji preventivno ne čine ništa da to spreče. I kada pronađu krivce, kasno je. Stidim se njihove sramote.
I zanemim. Nema teksta, nema reči kojima bih opisala osećanja koja mi oduzimaju mir, uzbudim se čitajući o ludacima koji hodaju ulicama. Videla sam i šta je Šešelj izjavio za glumicu Mariju Crnobori, pročitala sam u tekstu koji je napisao Čkaljin sin, Čedomir. Čitala sam i plakala. Opet. Ovaj, kog su pustili iz Haga da dodatno zagađuje životnu sredinu, rekao je da je gospođu Mariju predsednik Nikolić odlikovao visokim odlikovanjem, Sretenjskim ordenom III reda i da je tako obrukao Srbiju. Evo, sramota me je da napišem šta je tim povodom urlao s bine ispred Narodnog pozorišta u kom je Marija bila prvakinja drame. Govorio je o njoj kao ustaškoj profuknjači, glumici koja je igrala u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu; nazvao Mariju članicom Ustaške mladeži i agentom Gestapoa.
Ko je u ovoj priči bruka za Srbiju? Nepotreban znak pitanja.
Sebi sam razvedrila dan čitajući o dvadeset petom rođendanu Diznijeve „Male sirene”. Arijel, junakinja tog filma, sirena anđeoskog glasa, spasila je Erika, davljenika s jednog potonulog broda. Zaljubila se, naravno. Mnogo se zaljubila a glas srca govorio joj je da mora da ga osvoji. Jedini način za to bio je da postane ljudsko biće. Onakvo kakvo nisu batinaši koji gaze nemoćne.
Cena transformacije u ljudsko obličje bila je visoka, ali ju je ona platila. Veštica Ursula pomaže joj u naumu da kao ljudsko biće, kao devojka, hoda zemljom ali samo pod jednim uslovom – da se odrekne svog glasa. Arijel je pristala, ljubav ne pita za cenu i zbog toga je trijumfovala. To je lepša strana filmske priče. No, u Andersenovoj bajci kraj je posve drugačiji. Tragičan. Arijel gubi svog princa i pretvara se u morsku penu. Kakvi god da su završeci filma i knjige ostaje zapisano da je, zavolevši Erika, Arijel spoznala večnu dušu koju ljudi poseduju. Ne svi. Ne oni kojima počinjem ovo pismo.
Iako razvedrena pričom o Maloj sireni, i tada sam plakala. Malkice.
Dok ti pišem o Arijel sećanje me vraća na Mariju Crnobori. Zapravo, setila sam se Mirne, njene ćerke. Fatalne žene zagrebačke štrafte iz vremena novog talasa, i posetilaca – čuj, posetilaca – stanovnika „Kavkaza” i „Zvečke”. U oba kafea ispijali smo pića nekoliko puta. Tada nismo znali šta je Mirna značila Džoniju Štuliću, nismo znali da je pesma „Slučajan susret” posvećena njoj, posebnoj. Njoj koja postoji, koja nije fikcija, nije junakinja crtanog filma i Andersenove mašte. Mirna, pred kojom Džoni nije želeo da se blamira ali dok s njom sedi u bifeu priča kao navijen. Trema zaljubljenog srca. Strah od pomisli da se Mirna dosađuje. Kako je to topla pesma, nebrojano puta smo je preslušali. „Mirna sva u seksu, pročitala me instinktom, kad se smije cijelim tijelom narod uživa…”. Zaljubljeni Džoni nije uspeo da je sačuva, Mirna se udala za drugog „Azrinog” basistu, sećamo se njegovog imena – Stiven Kipo. A Džoni je napisao pesmu koja nosi naslov Stivenovog prezimena. „Kipo ima dušu djeteta i kretanje dame…”.
Mirna je otišla, kao i ja, da živi negde daleko, daleko od „Kavkaza”, „Zvečke”, uspomena, slučajnog susreta… Odavno nije prisutna u Džonijevom životu, možda kao Mala sirena obitava negde kao morska pena, živa u Džonijevoj pesmi.
Upravo je slušam.
Taj Džoni, vagabund, bezobraznik, često neshvaćen – u to vreme mnogi su ga smatrali zamlatom – a ja dodajem mislilac, pesnik, muzički filozof koji nije štedeo emocije. A bio je gospodar samoće. I stihove te pesme znali smo napamet.
Ona vuče moje niti, ona čini moje sne, dok ja listam stare novine, ona bježi od dosade…
Preslušaj je ponovo. Sada ili dok budeš listao neke novine. Ja je, evo, slušam.
I ne bežim od dosade…
Ines
20. novembar 2014.
negde daleko