Slom
02/07/2015 |U seriji „Ravna gora” dani prolaze, ali vreme nikako.
Zahvaljujući drugoj epizodi, zabasali smo u osvit 7. aprila, koji je trajao petnaestak minuta i, prirodno, prethodio 8-om, ovaj 9-om… do odjavne špice.
Rekoh da smo u drugoj peizodi „Slom” zakoračili u 7. april, ali nisam rekao da smo taj korak načinili zahvaljujući arhivi. Valjaju se gumeni nemački čamci na reci, kamioni se kotrlaju ulicama, tenkovi, gusenice… Tenkovske gusenice. Putokaz – Beograd 81,4 km. Tek onda, špica „Dramska trilogija 1941 – 1945”.
Idemo krupno na plot, neko kolje, pa krupno na lišće, nekoliko listova, pa opet plot iza kog su ovce. Bleje. I mi s njima. Petao kukuriče, izgleda, svanulo je. Total šumovitog pejzaža, pa krupnije na onog pevca. U novom kadru kuća, prozor, pa prozor iznutra. To se zove enterijer u Planinici. Na zidu sobe fotografije, u krevetu neko spava, u odelu, ne znamo ko, okrenuo nam leđa.
Iz kuće izlazi Stanoje Tarabić. Izašao, a mi moramo ponovo u kuću, u kujnu u kojoj žena prosejava brašno. Sad opet Tarabić napolju, puca iz puške u krošnju, ubi gnezdo neke ptice. Mislim da je to ona kukavica iz prethodne epizode. Pucanj budi spavača, to je onaj stariji sa sedom bradom, takođe iz prethodne epizode. I žena sa sitom se štrecne.
Onaj sa sedom bradom ulazi u kujnu, on je svekar. Pita ko je pucao. Stanoje, kaže žena, ubio onu kukavicu na lipi, smeta mu što kuka svake noći. Ona kaže svaku noć, al’ da ne sitničarimo, važno je da sam pogodio na koga je pucao. „Kukavica se ne ubija”, kaže svekar. Pojavljuje se jedna devojka, kači ogledalce na zid, pita majku je l’ dobro ovako. Majka kaže da jeste lepo. Misli na garderobu. Ćerka otrči po jelek.
Dedu interesuje gde se to dete sprema, a dete utrčava i kaže da joj danas počinje šnajderski kurs, ide u Mionicu. Za četiri meseca biće najbolja šnajderica u kraju. To kaže ona. E, dedino, dedino. Deda joj kaže da nije vreme da se igde ide i ubije je u pojam. Devojka zarida, majka je teši, oslovljava je imenom Radmila.
Idemo u dvorište. Svekar seda pod vajat i zove Stanoja da se malo razgovaraju. „Dva sina nisu mi kući”, kaže Stanoje, a deda misli da Radmila ne treba da ide u Mionicu. Da joj je on otac, a nije, on joj ne bi dozvolio. Radmila ih posmatra kroz prozor. „Dali smo vunovlačaru iz Mionice tri bale vune džabe da je primi kod njegove žene na šnajderski”, pravda se Stanoje. Još traje njegova replika: „Žensko dete, to je kao da joj daš hleb u ruke”. Radmila odlazi s prozora plačući.
Deda pita Stanoja ima li vesti od Vukadina, unuka, a Stanojevog sina. Nema. A iz Beograda od Žarka, takođe unuka? „Da sam se ja pitao on tamo ne bi išao. Meni metaloglodač ne treba”, žali se Stanoje. Bolje da je išao da izuči za mašinbravara, posle je mogao da bude Tito. Deda maše glavom, ustaje i odlazi.
Čuju se avioni, ovce se uznemiriše, psi laju, samo petao ćuti. Žena se pojavljuje na prozoru, dva klinca viču: „Deda, jesi li video?” Žena pita šta se to čuje, Stanoje odgovara da to Sveti Đorđe silazi na zemlju. Žena brzo zatvori prozor da ovaj što silazi ne uđe u kuću. Deda misli da se to čuje dirižabl. Cepelin. Led Zeppelin?
Iz druge kuće izlazi čovek i kašlje, Stanoje se vraća po lovačku pušku da ubije dirižabl. Ovaj koji kašlje je Stanojev brat, naslanja se na drvo, a klinci moraju u kuću, kažu im to i majka i strina. Ne propušta se najvažniji obrok zbog nekakvog dirižabla. „Aeroplan!” viču klinci. Viče i Radmila koja je za tu priliku izašla iz kuće. Aeroplan baca nešto, klinci trče da pokupe to što pada. Leci. Na njima: „Piše da smo propali, opet nas napali Nemci, majku im… švapsku”, kune Stanoje. Kran ide naviše, u nebo među oblake, i među letke i Svetog Đorđa koji još nisu pali na zemlju.
Arhiva. Ljudi u kamionima, civili, žena gura dečja kolica, ima i biciklista, oni boljestojeći su u automobilima, evo i voza u koji ulaze ljudi. Opšta bežanija. Kraj arhive. U dolini Drine kolona ljudi ide prašnjavim drumom, već je 8. april. Izbeglice. Mimoilaze se s vojskom, idu u različitim smerovima, jedni u klin, drugi u ploču. A sad malo umetničkog afektiranja u kadru vode u kojoj se kupa sunce. Zatamnjenje.
To je zbog toga što se selimo u podzemni grad u Malom Zvorniku, i u 9. maj. Njegovo veličanstvo Petar Drugi dolazi na sednicu vlade. Svi ustaju, napeto je. Đeneral Bora Mirković prekida tišinu: „Vaše veličanstvo, dozvolite da se udaljim. Ja sam čuo razloge zbog kojih me je predsednik vlade Simović pozvao i sada bih pošao, ako dopustite”. Simović zapanjeno: „Boro?!” Njegovo veličanstvo dečjim glasićem: „Đenerale Mirkoviću, Vi znate šta su Vaše dužnosti”. Bora zna. Bora ostaje.
Simović saopštava da je dr Maček imao želju da vidi njegovo veličanstvo. Ustaje dr Maček: „Vaše veličanstvo, solidarno delim s Vama teret odgovornosti za našu državu koja ponovo prolazi katarzu, na koju unatoč natčovečanskim naporima teško možemo utjecati”. Uze gutljaj vode da protera knedlu. Nastavlja: „Vaše veličanstvo, Vi znate koliko smo uložili u jugoslovensku ideju i poslije ožujskih događanja koja su se odigrala unatoč našoj volji. Svojom suglasnošću da uđem u vladu generala Simovića prihvatio sam da u ime hrvatskoga naroda pospješim napore za očuvanje Jugoslavije. Međutim, vrag je odnio šalu, događaji nas sustižu i nalažu nam da bez naše dragovoljnosti djelujemo mimo naših htijenja”.
„Budite konkretniji, doktore”, kaže Petar. „Šta predlažete?”
Bora pogledom skrozira, čuj skrozira, strelja doktora, doktor zbunjen, zamuckuje: „Vaše veličanstvo, nastavi li se ovako za nekoliko tjedana, možda čak za nekoliko dana, Jugoslavije možda neće biti”. Jedan general tresnu šakom o sto, ustade: „Ja se s tim ne slažem!” Simović: „Gospodine Maček, Vaše prognoze su proizvoljne”. Onaj što lupa šakom o sto obraća se kralju Petru: „Vaše veličanstvo, situacija jeste teška, ali mi činimo sve da konsolidujemo naše armije”. Maček replicira: „General Ilić, imate moje štovanje, no ne trebate se dojmiti osobno”. Ilić: „Osim toga, molio bih da svako radi svoj posao”.
Kralj mora da reaguje: „Gospodine Maček, ako želite da sednete, izvolite”. Ovaj sedne. Sa stolice nastavlja o tome da Nemci nezadrživo nadiru sa svih strana, a da je on kao hrvatski domoljub i predsjednik Hrvatske seljačke stranke, i dopredsjednik vlade Kraljevine Jugoslavije preuzeo odgovornost za sudbinu hrvatskog naroda. Nešto slično već je rekao, čini mi se. Dodaje i da ne može taj narod prepustiti Paveliću, Kvaterniku i ostalim neodgovornim nacionalistima koji bi da cijeli napaćeni hrvatski puk bace Hitleru u ruke. Ili, pod noge, svejedno. Gleda doktor kralja, kralj gleda njega, a sa zida ih posmatra portret kralja Aleksandra Prvog. Onda arhiva. Marselj, atentat na kralja Aleksandra. I to je ta simbolika.
Napolju smo, ispred podzemnog skloništa u Malom Zvorniku. Vojska vežba stav mirno, ostav, o, desno rame, na parove razbrojs’, a Kubura stao na uzvišenje, puši i gleda dolinu. A dole, zeleniš i reka. Sad gleda na sat. Čim je pogledao, u kadru veliki zidni sat, vreme 09:20. Ne nosi valjda zidni sat na ruci? A klatno se klati.
Za to vreme u skloništu sve napetije. „Znači, napuštate nas, gospodine Maček?”, pita kralj. Maček vrda, ne misli da Nemce dočeka na Trgu bana Jelačića, ali neće ni da se krije s vladom po vrletima. E, tu Bora otkači: „Vaše veličanstvo, vlada se ne krije po vrletima, mi menjamo položaj u skladu s ratnim planovima Vrhovne komande”. Poče svađa o tome ko je pomenuo evakuaciju (Bora), o tome da bi napuštanje zemlje bilo ravno izdaji (Simović). Bori je kruna život i zbog toga moli krunu da mu dozvoli da se udalji. Što se kralja tiče, Bora je slobodan. I posle duže pauze Bora pokupi šapku i ode. Simović ode za njim.
U hodniku Bora mu kaže da pacovi prvi napuštaju brod (videti pod: grdne replike), a Simović ga ubeđuje da kralj mora da napusti zemlju. Ček, bre, šta on to reče pre samo dva minuta o napuštanju zemlje koje bi bilo ravno izdaji? Al’ je dvoličan! Bora ode, konačno, i besan.
Napolju narod navalio na vojne barikade, navalio unatoč naporima vojske koja ga u tome sprečava. Bora pita Kastratovića (Kuburu) gde su kola. Otišao vozač da natoči gorivo. „Gde, u Arabiju?”, pita Bora. Jao, opet kvaziduhovita replika. Bora sad traži drugog šofera jer onog blentavka (sina Dragana) neće više da vidi. Izdra se na Kuburu, i ode. Opet. Kastratović psuje Milisava, a Milisav negde pored Drine bere lišće, stavlja na šaku i drugom rukom odvaljuje po nedužnom lišću ne bi li ono puklo. Lepo reče Bora, stvarno je blentavko.
Milisav čuje hodžu s minareta, s druge obale Drine. Hoda prema nekim ljudima koji doručkuju na travi (kao kod Monea), prilazi automobilu i briše šoferku. Vidi devojčicu koja sedi nasred druma, pita je da li se izgubila. Ona ćuti. Pita je za mamu i tatu. Ona ćuti. Ode kadar u nebo, pa na Milisavljev automobil koji u punom gasu odlazi.
Stigosmo na Rtanj. I tu ovce bleje. Muškarac spava – šta se događa u ovoj seriji, svi spavaju? – prekriven kožuhom, trže se, repetira pušku. A niko ga ne napada. Gleda kroz prozor, vidi čobanina i ovce. Koje bleje. Čobanin ulazi s flašom rakije, kaže valja se da se vojnik prekrsti rakijom sabajle. Vojnik pita za Švabe, čobanin ih nije vid’o još od Cera. Vojnik uzima bicikl i ode kući, u Planinicu. „Ti mora da si gladan?”, pita čobanin pre nego što je ovaj zajahao bicikl i daje mu kotur dimljenog sira. Rastadoše se. Svako za svojom mukom.
Skela na reci, na skeli skeledžija, vojnik i bicikl. Pređoše reku, vojnik sede na bajs i odveze se. Vozio je do sumraka. U sumraku, i u nekom magacinu, sastaje se grupa, četvorica njih u konspiraciji. Razgovaraju o akumulatoru. Petljaju nešto oko njega. Tu je i radio, on radi na akumulator. Slušaju ruske pesme. Napolju ljudi sede uz vatru, greju se. Onaj metaloglodač koji voli štigliće upada u magacin a jedan od one četvorice poteže pištolj, drugi pita: „Ko si ti?” „Ja sam Žarko, a ko si ti?” „Nije važno ko sam ja. Nemaš iskustva u konspirativnom radu, druže. Treba da znaš da neprijatelj vreba svaku našu neopreznost… Dobrodošao, druže”. E, alal im konspiracija, otkud znaju da Žarko nije drug nego špijun? Olako su oni shvatali revoluciju.
Žarko prepoznaje svog majstora. Otkud on tu? Majstor je stara komunistička kajla. Sad svi, tišina tamo! Ovi slušaju radio. Slušaju na ruskom. I sve razumeju. Poliglote. Saznaju da SSSR paktira s Nemcima, Molotov s Ribentropom, Staljin s Hitlerom, takođe, i da se neće mešati u nemačke operacije u Jugi. Konspirativci u čudu. A onda na radiju Internacionala, ovi slušaju i stoje, mirno.
Na frontu smo. Pršte granate, a jedan pita: „Ko nas gađa?” Više puta. Više puta pita jer ih neko više puta gađa. Više puta niko ne zna odgovor. Telefonista viče u slušalucu, više puta: „Istra zove Papuk”. Papuk ne odgovara. Nijednom. Neko reče da su Nemci ušli u Zagreb. Na kraju ukapiraju da ih gađaju Nemci. Onaj koji je pitao ko ih gađa je major (Nenad Jezdić) a vojna formacija kojom komanduje je 41. pešadijski puk. A dan je 10. april.
Major gleda dvogledom krajolik, a onda jedan vojnik iskoči iz rova, za njim i drugi, pa treći, pa sledeći, bacaju oružje, beže. Jedan viknu za njima: „Pobegoše Hrvati!” Jezdić (major) posmatra ih durbinom: „Pu, đubrad izdajnička!” Pu, pu… Jedan vojnik iz rova hoće da ih pomlati mitraljezom. Major ne dozvoljava, kaže da srpski vojnik nikome ne puca u leđa. Što reče svekar na početku epizode, kukavica se ne ubija. Opet granate. Završiše posao umesto mitraljeza. U svakom slučaju, dezertera više nema.
26. novembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.