Sloboda
07/12/2014 |Draga Ines,
Prethodnih dana prekopavao sam svoju arhivu i nabasao na poglavlje o Ajnštajnu. To me je nagnalo da ti danas pišem o njemu, ponešto o njegovom životu, o njegovoj supruzi Milevi Marić Ajnštajn. Mnogo toga ti je poznato, ponešto će ti možda biti novo, ali vođen relativitetom svega što nas okružuje odlučio sam da ove redove posvetim teoriji posle koje ništa više nije bilo isto.
Znaš već da su pojedini Ajnštajnu osporavali autorstvo teorije relativiteta, među njima bio je i fizičar Abram Jofe koji je govorio da je 1905. godine u rukama imao originalne spise teorije relatiiviteta i da je, kako je tvrdio, svojim očima video da su potpisani sa Marić – Ajnštajn. Na jednom međunarodnom kongresu fizičara u Nju Orleansu prisutni su bili skandalizovani izjavom Evana Harisa Vokera: „Albert Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu. Njegova supruga Mileva Marić dala mu je mnoge genijalne ideje koje su mu otvorile put do uspeha i ona je ta koja je napisala prve tekstove o teoriji relativiteta, koje je on, potom, objavio pod svojim imenom”.
Tako kaže jedan deo istorije o toj teoriji. Misliš li i ti da je Ajnštajn to uradio? Da se potpisao ispod nečega što nije njegovo? Da je sebi dao slobodu da učini tako nešto? Danas to čine mnogi koji Ajnšatjnu ne bi mogli vodu da nose. Da li je Mileva Ajnštajn, rođena Marić u Titelu, prva Albertova supruga bila ta koja je svet učinila drugačijim? I danas se o tome polemiše.
Milevu život nije mazio, na rođenju joj je iščašen kuk pa je čitavog života hramala jednom kraćom nogom. Otac, vojno lice, preselio se poslom u Rumu, pa u Zagreb, potom u Novi Sad. Prošle godine u maju pisano je o toj kući Marićevih u Rumi. Ruiniranaoj do temelja. U tamošnjem katastru rekli su da je kuća u vlasništvu (tada) uhapšenog biznismena Dušana Borovice, ali Rumljani se nisu smirili. Zahtevali su da kuća bude zaštićena kao kulturno dobro i stavi pod ingerencije Zavoda za zaštitu spomenika u Sremskoj Mitrovici.
Srećom, kuća u u Novom Sadu, u kojoj je Milevina porodica živela ima, taj status, pod zaštitom je države. Kisačka ulica broj 20. Na kraju ulice, nekada se nalazila Kisačka kapija gde je trgovcima i ratarima naplaćivana kaldrmina i trošarina za robu unetu u grad. Na kapiji velika rampa, podignuta tokom dana, a uveče spuštena i vezana lancem i katancem. U novosadsku kuću Marićevih dolazio je i Ajnštajn, 1905. godine; „Eno ga ponovo onaj šašavi Marićev zet!”, govorili bi Novosađani kada bi ga videli dok se igra sa svojim i Milevinm sinom, tu ispred kuće, na ulici. A i mi smo tom ulicom prolazili. I pored Milevine kuće. Odlazili do do stare kafane „Bela lađa”. Bela lađa, belo vino.
U arhivi sam pronašao i pisma koje je Albert pisao Milevi. Naravno, i ona njemu. Posebno su me zaintrigirala. Prepiska je potrajala do trenutka kada će Ajnštajn početi da piše drugoj ženi. Evo, čitaj neke delove Ajnštajnovih i Milevinih pisama.
Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.
„Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…”
Albert Milevi, Milano, mart 1899.
„Draga (Saud?)!
Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.”
Još jedno Ajnštajnovo pismo, Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.
„D(raga) D(oheri)!
Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…”
Nešto kasnije, piše joj iz Ebendorfa, bio je, takođe, avgust 1899.
„… Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile…”
Mileva Albertu, Kać, avgust/septembar 1899.
„D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)
… Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…”
Albert, Milano, oktobar 1900.
“…Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam.”
Godinama kasnije, srodno stvorenje, Mileva, ostaće u onoj sobi uprkos rođenju još dva sina u braku s Albertom, jer je veliki svetski um i brak doživeo kao relativnu instituciju, našavši ljubavnicu, Elzu Lovental. Njoj 7. maja 1912. piše: „Oboje smo nevoljnici, svako okovan svojim neprekidnim dužnostima. Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao tebe i koliko bih želeo da ti nešto značim. Ali ako se prepustimo ovoj privlačnosti među nama, rodiće se samo konfuzija i nesreća. Znaš to i sama suviše dobro. Volim te. Bio bih srećan da hodam pored tebe samo nekoliko koraka, s vremena na vreme ili da na drugi način budem blizu”. Posle se njom i oženio.
Mileva i Albert su se razveli, u tom razvodu nije postojalo ništa relativno, bio je apsolutan. Genije koji je odbio ponudu da bude prvi predsednik Izraela, otisnuo se u neku svoju, mada ne i autentičnu, teoriju relativiteta života s drugom ženom.
Da li je to ta sloboda koju je Ajnštajn nazvao dragocenom, ne znam. Znam da su i okovi i sloboda relativni. A da, opet, ipak mogu biti dragocenost. Dragocenost je – mislim tako – biti „okovan” slobodom koju ćeš podeliti s onim koji relativnost doživljava kao dobar temelj za gradnju uživanja u zajedničkoj slobodi. Po cenu da ti sve ovo do sada zazvuči konfuzno, usuđujem se da citiram ser Karla Rejmunda Popera: „Verujemo da je sreća plod slobode, a sloboda plod smelosti“.
Budi srodna, samostalna, smela i slobodna. I time okovana.
D.
nedelja, 7. decembar 2014.
Beograd