Seoba
30/11/2014 |Draga Ines,
Nedelja je, relativno miran i prazan dan za popodnevni odmor, neki dobar film i remek-delo nekog klasika. Na današnji dan, pre 28 godina umro je holivudski zavodnik, glumac Keri Grant. Bio je jedan od omiljenih glumaca Haurda Hoksa i Alfreda Hičkoka. Hoksa pamtimo po vesternima „Rio Bravo”, „Crvena reka” a i po filmu s Merilin Monro „Muškarci vole plavuše”. Zanimljivo, nikada nisi bila plavuša.
Ispričaću ti nešto o Hoksu. Među prvima je prihvatio sinemaskop i tehnike širokog plana koristeći ih za snimanje masovki. Jedan takav, „Zemlja faraona”, ušao je u filmsku istoriju, ali istovremno bio i jedini film koji je Hoks snimio u sinemaskop tehnici. Braća, Kenet Nil hoks, pisac i reditelj, i Vilijam Betinger Hoks, filmski producent, bili su mu velika podrška. Hoks je, nažalost, stradao na veoma čudan način. Imao je 81 godinu kada je u svojoj radnoj sobi u Palm Springsu (Kalifornija) pao preko svog psa. Povrede su bile fatalne. Bio je 26. decembar 1977.
Hičkokove filmove „strave i užasa”, kako smo ih nekada zvali, voleli smo da gledamo očekujući novo iznenađenje u svakom njegovom filmu, u preciznosti kadriranja, montaži i pokretu kamere. Crni humor, cinizam, šok, napetost bili su sinonimi njegovog dela. Nije se libio da prođe kroz kadar filma koji je režirao. Takozvana cameo uloga. Nekada kao putnik koji ulazi u autobus, ili stoji u sobi, čak i na fotografiji. Bio je to njegov trade mark. Jednom je u uvodnoj sceni „Nepoznati iz Nord eksrpesa” unisio u voz kutijetinu za violončelo. Bio je i slučajni prolaznik ali i kineska senka u „Porodičnoj zaveri”. Sve te filmove smo gledali, kao i „Psiho”, „Ptice”, Pozovi M radi ubistva”… u bioskopu u kom su tišininu i mrkli mrak bogatile scene horora praćene ženskim vriskom i ti koja tada šakama pokrivaš oči.
Zapričah se o Hoksu i Hičkoku, a počeo sam o Keriju Grantu.
Britanac koji je u Holivudu uspeo zahvaljujući svom srednjoatlantskom naglasku, obarao je s nogu ženski svet. I na filmu i van njega. Otmen, šarmantan, muževan. Macan, rekla bi ti. Podsećam te na „Sever-severozapad”, „Ozloglašenu”, „Arsenik i strae čipke”, „Majmunska posla”, „Dr’žte lopova”… Tada nisi oči skrivala šakama. Kerija si gledala otvorenih usta.
Imali smo mogućnost izbora filmova jednako koliko i izbor bioskopa u kojima ćemo ih gledati. Ali, o smrti bioskopa već sam ti pisao. Ne bih opet o starim ranama. Bolno je to pisanje.
A jedan od najvećih pisaca koje smo imali, preminuo je takođe na današnji dan. Miloš Crnjanski, 1977. godine. Tvorac „Lamenta nad Beogradom” (poeme pisane na plaži u blizini Lonodna, u mestu Cooden Beach), „Dnevnika o Čarnojeviću”, „Romana o Londonu” i „Seoba” i sam je bio apatrid. Emigrant koji britansko državljanstvo dobija 1951. a tek jedanaest godina kasnije vrača se u Beograda da živi u hotelu „Ekscelzior”, dok se država nije dosetila da mu dodeli stan na korišćenje u Maršala Tolbuhina broj 81. Isto tako, država se dosetila da, po smrti Miloševe supruge, taj stan preuzme. Crnjanski je bio čovek bez doma. Živeo je seobe.
U jednom književnom prikazu njegovoih „Seoba” kaže se da je Crnjanski pisao o fizičkim, ali i o metafizičkim seobama, o onome što u biću postoji kao htenje, misao i obuzetost daljinama, visinama, nekim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i opšte sreće.
Nema šta da dodam… da lamentiram.
Htenje, daljina, prostor i izvorište mira i sreće.
Ovde ili negde daleko, svejedno je.
D
nedelja, 30. novembar 2014.
Beograd