Sama pod nebom
20/01/2015 |Dragi D,
Čim sam pročitala tvoje pismo zaronila sam u kutije u potkrovlju, u kom je i onaj kofer, i iz njih povadila fotoalbume i fotografije koje još čekaju da dobiju svoje korice. Našla sam tridesetak fotografija, crno-belih svedočanstava o letovanju koje si nazvao našim poslednjim zajedničkim. Nazvao ga ti tako ili ne, ono zaista jeste bilo to.
Na jednoj od njih, ti u beloj košulji i lanenim pantalonama sediš na zidanoj ogradi oslonjen rukama o nju, nogama ne dotičući tlo. Kao da lebdiš u prostoru omeđenom delom kuće od kamena s tvoje desne i razgranatim drvetom s tvoje leve strane, u čijem si se hladu skrio. Granica iza tebe je nepregledna, linija spajanja mora s nebom, dalek brod, jedva vidljiv, kao da ti stoji na levom ramenu. Ispred tebe, granica je objektiv fotoaparata. Granica pred tobom sam ja.
Jedna fotografija čuva tvoj zamišljen poluprofil, zadubljen u tačku kojoj se ne mogu odrediti koordinate; s naočarima za sunce, cigaretom u zubima, gledao si negde ne primećujući da te fotografišem. Nisi čak ni trepnuo. Nisi, nisam rekla: ptičica! Slikala sam te krišom, i ptičica je odlepršala. A i da si trepnuo ne bih videla taj mig iza tamnih naočara iza kojih si umeo da skloniš pogled. Ne, nisi ga krio od mene, ali nekada je za sagovornika bilo bolje da te ne gleda u oči. Takve si – nasrtljive, logorejične, dosadne, ti si ih zvao mudrijaši – naočarima tamnih stakala štitio od sebe.
Evo jedne na kojoj stojim leđima oduprta o zid kuće s velikim dvorištem prepunim cveća. Blago iskošena glava nadesno, kosa mi upola prekriva lice, leva noga oslonjena na zid, bosa, desna, na kojoj je ostala svetloplava japanka, bila je jedini oslonac na kaldrmi. Druge japanke nema, njom sam te gađala kada si mi rekao da: „Da li biste, gospođice, više voleli da Vas fotografišem kao Hanu Šigulu ili kao Anuk Eme?” Na poleđeni fotografije napisano tvojim rukopisom Dubrovnik, datum, godina 19.., Hana u ulozi Anuk! Kako sam bila i besna i ljuta na tebe kada si od lokalnog fotografa doneo razvijen film i fotografije na koje si, usput, već uspeo da staviš svoj pečat. Tada besna i ljuta, sada se smeškam. Taj bi smešak valjalo ovekovečiti istom onom „smenom 8” koja je bila treći svedok našeg letovanja.
Ova je posebno lepa, i posebno mi je draga. Sedeo si na skalinama u farmericama koje sam ti poklonila za rođendan, bele plitke „starke” takođe, ta kombinacija uvek mi je nekako išla uz tebe. S jednom opruženom nogom niz stepenice i drugom savijenom u kolenu, sediš u zelenoj majici na čijim je grudima pisalo The World Is Mine i ja u tvom krilu. U letnjoj haljini koju je poneo vetar i pokazao više nego što sam želela, a fotoaparat izdajnički zabeležio. Stisnuta uz tebe, levom rukom te grlim, desna mi je u tvojoj ruci. Na toj fotografiji obe japanke su tu. To je zbog toga što smo zamolili jednog prolaznika da nas uslika na Stradunu. Pitaš se kako razlikujem boje na crno-belim fotografijama? U mom sećanju još je živ kolorit tog vremena.
A naš ulični fotograf, turista koji kao da je čekao da mi vetar zavije haljinu, bio je stranac, Čehoslovak. Pitao si me: „Koliko miliona Čehoslovaka ima?” Na moje: „Ne znam”, rekao si da ti se čini da polovina njih šeta istom ulicom kojom prolazimo, a da druga polovina čeka da se prva vrati i oslobodi im smeštaj.
Mogla bih da ti nižem opise i ostalih fotografija kojima ću, koliko sutra, upriličiti iznenađenje kupovinom fotoalbuma. Neka budu na jednom mestu, onako kao što smo i mi zabeleženi na fotografiji turiste Čeha.
Evo još jedne, možda će te i ona podsetiti na poslednje zajedničko letovanje. Gazila sam pesak plaže, bosonoga s podvijenim nogavicama belih pantalona do pola listova, u raskopčanoj košulji nekoliko brojeva većoj, tvojoj, širim ruke i gledam uvis. Obe japanke su tu, jedna u jednoj, druga u drugoj ruci. Škljocnuo si i rekao: „Ovu ću da umnožim u više primeka i da ih polepim po tramvajskim stanicama”. Potom su obe japanke poletele ka tebi.
A ja, praznih raširenih ruku, srećna. Sama pod nebom.
Ines,
utorak, 20. januar 2015.
negde daleko