Rekvijem
30/12/2014 |Dragi D,
Stud je udarila svuda. I ovde je sneg okovao puteve, ulice, krovove, kuće, ljude, život… Videla sam da kod vas nailazi hladan novogodišnji talas, ledeno doba koje su meteorolozi krstili mojim imenom. Naslov, do naslova: „Ciklon Ines razoriće Srbiju i ceo Balkan”, „Ciklon Ines donosi pola metra snega na Kopaonik”, „EKSTREMNO: Dolazi ciklon Ines koji donosi sneg od pola metra i jezivu hladnoću”, „Ciklon Ines razoriće region, očekuje nas snežno nevreme!”, „Ciklon Ines za vikend donosi mećavu i temperature ispod nule”, „Ciklon Ines donosi minus 20º C”… Ne znam koji je od ovih naslova jeziviji. Kataklizmatičniji.
Nisam previše srećna kada vidim svoje ime u takvom kontekstu, ali očito da je prognostičarima vremena ime zazvučalo zgodno za nešto što predstavlja elementarnu nepogodu. I, eto mene na naslovnim stranama novina u zemlji u kojoj odavno nisam. Najpre sam bila zapanjena, začuđena, pa ravnodušna, a onda sam se smejala da bih se, na kraju, šalila na svoj račun. Sve to događalo se uoči večernjeg, tradicionalnog prednovogodišnjeg koncerta.
Prethodno, tog dana, odražala sam konsultacije sa studentima druge godine Konzervatorijuma pred seminar koji ih očekuje. Spremaju radove o Smetani i Sen-Sansu, o dvojici majstora sinfonijske poeme; češki naspram francuskog autora, „Prodana nevesta” i „Karneval životinja”, „Samson i Dalila” i „Vltava”. Biće zanimljivo čitati njihova zapažanja, analize, komparacije, sličnosti i razlike, doživljaje koje su na njih ostavila dela te dvojice majstora klasične muzike.
Do koncertne dvorane došla sam sa Ivonom koja je iz prvog reda pljeskala nasmejana i vedra što je meni bilo velika podrška bez obzira na to što sam se u takvim situacijama nalazila desetine puta. Svirala sam Rahmanjinov koncerta za klavir No 2 u c-molu (Op. 18), Mendelsonov klavirski koncert No 1u g-molu (Op. 25) i Šopenovu „Fantaisie Impromptu” (Op. 66). I sve tri arije dobro su ti poznate, dok sam ih vežbala čitao si ruske i fransucke klasike. Pa i Mendelson je bio ljubitelj klasične književnosti, ali je tebi tada bilo važnije da tvrdiš kako njegove partiture sviram samo zbog toga što mi se dopada njegov „Wedding March”. Bio si u pravu, samo delimično. A onda bi tvoj glas nadjačavao moje dirke uzvicima: „Bravo! Bravo! Sjajni ste, mlada damo”. Tvoj glas iznad klavirskih dirki, kreščendo koji me bodri.
Tako je, mada ne baš isto, jer nije ni moguće, izgledalo Ivonino bodrenje iz prvog reda. Nisam je gledala, ali sam znala da toplim, očima koje se suzno cakle, prati svaki moj pokret i strepi da negde ne pogrešim. Utoliko mi je više ulivala samopouzdanje, svirala sam u transu, ponesena svim onim čega sam tih trenutaka mogla da se setim a u vezi je s delima koje interpretiram. Moj pianino na kom je stajala fotografija iz Rovinja, uspomena na zajedničko letovanje u ramu od ružinog drveta. Na klavijaturi žuti gerber koji si ubrao u nečijoj bašti, onako, usput. Pored pianina bila je stolica za ljuljanje u kojoj si se klatio, katkad iz dosade, ponekad u ritmu poskakivanja mojih prstiju po dirkama, a ponekad nervozno čekajući da završim vežbanje da bismo se upustili u lutanje gradskim ulicama u potrazi za dosadom. Tako si zvao naše lenstvovanje koje nikada nije bilo to, ali si svaku vrstu relaksacije, gledanje bioskopskih projekcija, pozorišnih predstava, odlaženje u galerije i pozorište, restorane, bircuze ili na fudbalske utakmice, zvao slatka dosada.
Jutros sam u dnevnoj štampi čitala kritike s koncerta prezadovoljna onim što su kritičari napisali. Odmah sam se čula sa Ivonom da s njom podelim radost. I bez obzira na to što sam svirala desetine koncerata, svaki je drugačiji, poseban i kao da je prvi, jedinstven. Ovaj je bio takav, neponovljiv.
Svirala sam u zanosu koji ne bih umela da objasnim. Mogu da pokušam, ali samo pod uslovom da se nećeš smejati. Ne moraš ni uzvikivati: „Bravo!”, ali ja ću ipak reći da sam, opčinjena ambijentom, okružena sjajnim kolegama iz orkestra, dirigentom i publikom, svirala ono što sam tog trena snivala. Zvuke koji nadilaze prostor koncertne dvorane, područje grada i granice ove zemlje. Vinula sam se nekuda, verujem da to nije bilo putovanje u nepoznato. Bio je to moj rekvijem za jedan san.
Ines,
utorak, 30. decembar 2014.
negde daleko