Preduga noć
23/12/2014 |Dragi D,
Čitanje tvog pisma iz kog saznajem koje si pesme slušao, između ostalih i neke Kokerove, zateklo me u trenutku kada je došla vest da je Džo preminuo. Sve one pesme koje si naveo, slušala sam po ko zna koji put, a onda sam utonula u Džoov glas, u najbolje od Kokera. Umro je u najdužoj noći u istoriji čovečanstva.
Zima je došla 22. decembra, tri minuta po početku tog dana. A noć je uveliko trajala, i trajaće čitavih petnaest sati i šest minuta, do svanuća. Ako je to bila najduža noć u istoriji, nameće se zaključak i da je dnevna svetlost potrajala najkraće u istroriji sveta. Zaista jeste tako, uzevši u obzri Džoov odlazak, bila je to duga, preduga noć. Mrak na severnoj zemljinoj hemisferi. Ako je za utehu, bar smo na istoj strani planete.
U nekim pređašnjim noćima, pamtim, pisao si ono što skriva tvoj rokovnik u mom koferu. Štampanim slovima, ispisanim rukopisom, nalivperom, kojim su neki delovi precrtani i prerađeni. Stona lampa, ona sa staklenim zelenim abažurom kakve se sreću po čitaonicama biblioteka stajala je sa tvoje leve, a pepeljara prepuna opušaka s tvoje desne strane. Kafa u šolji, takođe. Dve takve šolje kupili smo u Veneciji, iste. Bila sma oduševljena njihovim izgledom i sve vreme puta gnajvila sam te pitanjem: „Neće valjda da se polome u prtljagu?” „Ako se polome, vratićemo se u Veneciju po nove”, rekao si uz smešak, „to je bar jednostavna radnja, skokneš preko kanala, pazariš dve šolje, uskočiš u gondolu i gotovo…” Rekao si to kao da je putovanje u Veneciju isto što i skoknuti do Vrnjačke Banje.
I dok si ispijao kafu tih noći, nastalo je i ovo poglavlje, ili njegov deo, ti najbolje znaš.
***
Kada jednom bude sniman igrani film o atentatu na predsednika, a neko će se već usuditi na taj, po rediteljsku profesiju, rizičan poduhvat, u odjavnoj špici ključnu ulogu imaće glumac koji će timačiti lik Melvila Fiša, najznačajnijeg svedoka ubistva u pokušaju. Fiš, riba, zakon ćutanja. Biće to profesionalni zadatak jednako težak koliko i nekadašnji napori da se Melvilovom iskazu da kredibilitet, a on proglasi legitimnim grobarom zloglasnog mafijaškog klana Rika Vilsona. Čitano filmskim jezikom, autentičan glumački izraz – oslobođen svakog šmiranja – ekvivalentan verodostojnosti Melvilovog svedočenja.
Melvil je čitav život proveo u siromašnom delu grada, naselju nadomak prestonice, koje će, po onome što će mu burna budućnost udeliti, dobiti status predgrađa nalik onima iz Skorsizovih i Leoneovih filmova. On će, poput filmskih junaka dvojice znamenitih reditelja žanr-filmova o mafiji, u događajima koji će obeležiti jednu epohu imati ulogu večitog negativca kome se osmehnuo happy and. Neki od kvaliteta, i zasigurno najvažniji, zahvaljujući kojima je uspešno izbegao sve žanrovske zamke jesu brzina promišljanja i anticipiranje situacija i događaja, što mu je nekoliko puta spasilo glavu. Mnogi će reći da je lukavstvo njegova najznačajnija karakterna crta, da je prepreden i namazan; da je čovek sa više lica, po potrebi plahovit, bahat i drzak, ili uljudan, duhovit i šarmantan, proračunat ili spontan; tvrdi se i da mu je veštačenjem ustanovljena natprosečna inteligencija; da je zahvaljujući istančanoj intuiciji lišio sebe mnogih nedaća, ali mu se isto tako zbog nekih situacija koje su mu se obijale o glavu – koju je uprkos svemu sačuvao čitavu – pripisuju nemar i olakost poklanjanja poverenja onima koji su mu o toj istoj glavi radili. Što će se, ovo poslednje, pokazati tačnim u njegovim odnosima sa šefom velegradskog klana Rikom Vilsonom Grobarom, kome je Melvil i prišio taj nadimak po kome je Rik postao i ostao poznatiji nego po onom umiljatom Riki, kojim ga sada samo retki krste.
Melvil nikada nije oskudevao u neprijateljima, neki su nastali prirodnom selekcijom usled asfaltnog načina života, druge je stvorio sam. U delu javnosti slovi za prodanu dušu i cinkaroša dojučerašnjih pajtosa, mnogi mediji stavljali su ga na metu targetirajući ga za odstrel, a nisu ga štedeli ni neki koji bi po službenoj dužnosti trebalo da mu budu zahvalni za doprinos koji je dao obračunu s kriminalom čiji je deo nakada bio. Najlojalniji, bili su mu i ostali oni u njegovom rodnom predgrađu kojima je bio neka vrsta ličnog Robina Huda. Intimno, Melvil će reći: „Nisam cvećka, ali nisam ni najgori“. Preciznije ne može. Konstatacija koju izgovara u trenucima iskrenosti istina je o kojoj će suditi istorija. S tom konstatacijom pod ruku ide dilema koja muči mnoge: da li je Melvil nužno zlo u službi istine ili emanacija, konačno izviranje svega iz jednog najvišeg izvora?
Odrastajući u selu kome je ostao veran sve vreme svog postojanja, a za koje smo već ustanovili da nalikuje predgrađima iscrtanim Skorsizovom i Leoneovom filmskom rukom, Melvil je, videće se kasnije, ipak više nalikovao junacima koje je stvarao Kopola. Po matrici kojom se iz neuglednog potkrovlja siromašni besprizornik izdiže nad svojom, lokalnom sredinom, Melvil vremenom postaje broj jedan u podzemnom životu velegrada koji je, shodno svom poimanju pripadnosti lokalitetu, prezirao.
***
Ovo je mračan deo tvog romana u nastajanju, ali čitajući neke druge delove, ima i mračnijih. Kao „Zona sumraka”, legendarna serija, ili „Dosije X”, takođe kultna televizijska serija koja je zadala domaći zadatak svima koji žele da se okušaju u kreiranju onostranog i vanzemaljskog, i da to zabeleže filmskim jezikom.
„Dosije X” gledali smo s posebnom pažnjom komentarišući glavne junake; ja sam navijala za Foksa Moledra, ti za Dejnu Skali. Dve sasvim drugačije uloge, drugačije ličnosti, drugačijeg poimanja sveta i onog što se nalazi izvan njega. On ubeđen da vanzemaljci postoje i da posećuju Zemlju, ona pragmatična ne pristaje na takve tvrdnje. I za razliku od Moldera, ubeđenog u sve to, jedino Skali ima bliske susrete s vanzemaljcima, ali i tu činjenicu odbija da prihvati. Iako ih nikada nije video, Molder i dalje veruje da oni postoje.
U seriji, bili su jedno drugom opozicija, privatno nisu mogli očima da se gledaju.
A u „Dosijeu X”, uprkos svemu, titrao je onaj naboj koji stvaraju suprotni polovi, sevale su varnice, postojalo je ono erotsko što ih prožima i što je mnoge mučilo, čak i više od znatiželje da li će Molder, najzad, ugledati vanzemaljce, a mučilo ih je pitanje – hoće li se već jednom Skali i Molder smuvati?
U nekoj od najdužih noći u istoriji planete.
Ines,
utorak, 23. decembar 2014.
negde daleko