Pre i posle 8. marta
09/03/2014 |Dragi D,
Pišeš mi da se ne zacenjujem a suptilno me navedeš na to da ne mogu da obuzdam smeh. Kažeš, Boris Tadić ponovo šarmira žene. A kada je on u tom nemogućem poduhvatu pravio pauzu? Šarmiraju šmekeri, ostali se smatraju muškim namigušama u pokušaju. Nisam surova, žensko sam, umem da prepoznam foliranta i šmekera sa šarmom. Nije laskanje, šmekerski si me nasmejao.
Na pismo ti nisam odmah odgovorila zbog neplaniranih obaveza, 8. mart s tim nema nikakve veze, ovde se tome ne pridaje gotovo nikakav značaj. Od tog datuma važniji su mi neki drugi, sad ćeš se smejati ali pamtim 7. mart kada je pre deset godina Mesi zaigrao za prvi tim Barselone. Rekla sam tada da je klinac kao bombona, slatkiš, veseo, drag, da uživa u nadigravanju, beskrajno je simpatičan. Složio si se: „Ovo dete je čudo!” Sada, deset godina kasnije, malo čudo je fudbalski gigant. Pričam ti ovo kao kakva muškarača, huliganka, ali zbog Kempesa i njega zavolela sam fudbal i Argentinu. Dobro, Kempes me očarao onako muški, šmekerski, bila sam klinka. Dugokosi Mario… Sad se ti grohotom smeješ. Neka…
Danas je 9. mart. Još jedan datum važniji od dana koji mu ptethodi. Meni važniji. Bilo je sunčano a prohladno, sećaš se. Pošli smo iz tvog video/cd kluba (tvoj, Nešin i Šacin, „Denon” se zvao) u Beogradskoj, spustili se Njegoševom do Beograđanke, žurili smo na demonstracije, na Trg. Nikada ranije nisam videla toliko ljudi na ulicama, toliko spremnih da se izbore za pravdu. Činilo mi se da je dan nekako poseban, značajan, da je vreme da sloboda bude sloboda. Ispunjavao me nekakav gnev, bila sam ljuta na one koji su ostali kod svojih kuća, na policiju i vojsku koje služe Miloševiću, besna zbog osećaja nemoći.
Vuk je govorio s terase Narodnog pozorišta, saopštio je zahteve opozicije, tražena je smena četvorice urednika TV Beograd i jednog novinara, zahtevano je da mediji demantuju informacije o tome da je opozicija plaćenička, da je finansiraju ustaše i Tuđman. To je, sećam se, rekao Vuk. I Zoran je govorio. Onda se odozdo, iz Francuske ulice, sjurio policijski vodeni top i polivao masu, pa još jedan, i još jedan. Policajci su pendrečili koga su stigli. Plašila sam se, drhtala, mislila sam: ovo je smak sveta. Pale su dve žrtve, ubeđena sam da je Milošević imao nameru da nas sve pobije. Da je mogao. Divila sam se, i uvek ću se diviti, onoj ženi koja je na platou Narodnog pozorišta hrabro stala ispred vodenog topa s tri uzdignuta prsta. Heroina. Zaboravljena, gde je ona sada?
Oko nas prevrnuta vozila, kontejneri, betonske žardinjere, jurnjava, haos… Uhvatio si me za ruku i povukao ka „Jadranu”, bežali smo Knez Mihailovom, pa onom ulicom pored „Lotos” bara ka Zelenom vencu. Na putu do tvog stana kupili smo hleb, šnicle, cigarete i vino, belo. Kod tebe smo na Studiju B gledali snimke demonstracija, mami sam telefonom javila da ne brine, da sam kod tebe, sigurna, zaštićena. Ručali smo, ja sam plakala.
Neću više…
Znam da si bio ljubomoran na Daria i, iskreno, nisam davala pet para. Tačno je, sviđalo mi se kako svira „Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta”, ali još više mi se sviđalo kako si ti svirao „Za ljubav treba imat dušu”. Tu pesmu si, ako se sećaš, svirao Irini. Zavodnički. Ako si zaboravio nema veze, ja se sećam, sećam se i nje koju si na koncertu „Skloništa” na Tašu zaklanjao od mase onako kao što si i mene deset godina kasnije na Trgu republike. Zaštitinički, brižno, muški. Šmekerski. Zaklanjao si je i od mog pogleda. Eto, bila sam ljubomorna. Sad smo – jedan, jedan. I, molim te, nećemo više ni o Dariu ni o Irini, nikad više. O „Atomcima” uvek.
Da li si se setio naziva onog filma? Zvao Zvezdanu?
Idem da ručam. Spremala sam šnicle, kao onog dana, trujem se istom markom cigareta, kao i onog dana. I vino sam kupila. Belo. Kao onog dana.
Ines,
nedelja, 9. mart 2014.
negde daleko