Praški duet
29/12/2014 |Draga Ines,
Prošle noći pao je prvi sneg tek da pokrije zemlju. Tokom dana nastavio je da se slaže i taloži i, evo, pada i sada. Vreme mu je, kažu moji. Sneg u decembru i januaru iznenadi samo putare. Prognoze kažu da će ga biti ove sedmice, a ni temperatura nam neće biti naklonjena. Čitam i da je Evropa okovana snegom i ledom, u pojedinim zemljama zakrčeni su putevi, vozila ostala u snežnim nanosima. I nas očekuje slično. Nikud bez Evrope.
Tvoj predlog da ono pisanje koje sam davno započeo i završim, i da ga naslovim „Svedok, prvo lice množine”, učinilo mi se kao sasvim dobra ideja. Možda i ne dopišem priču o Piteru Heningu i ostalima, ali ću naslov svakako iskoristiti. Mislim da imam ideju kada ću i čemu dati taj naslov.
Pažljivo sam proučio i delove pisma u kojima citiraš Šopenhauera i složiću se da je, u vezi s tumačenjem pisaca, bio potpuno u pravu. Bez obzira na činjenicu da je bio slavoljubiv i da mu sujeta nije nedostajala, pozicija s koje je pisao o jeziku i pisanju, o filozofiji i filozofiranju drugih, davala mu je to pravo. Kafka, kome su jezik i stil bili njegovi prirođeni, posebni genetski kodovi, o Šopenhaueru je imao samo reči hvale: „Šopenhauer je umetnik jezika. Iz toga proizilazi njegovo razmišljanje. Samo zbog jezika mora obavezno da se čita”.
Ovo vreme, dok ljudi povijeni, zgureni i umotani u šalove, zimske jakne, gunjeve ili bunde, rumenih obraza žure nekuda kao da će stići pre pahulja koje ih zasipaju, vratilo me u isto takvo doba kada smo, gazeći debele slojeve snega bili uporni da – na temperaturi koja je ledila sve pod kožom, isto tako povijeni, ušuškani u perjane jakne, jedva gledajući od snega koji nas je zasipao – obiđemo Kafkinu kuću. Ugrejani kuvanim vinom u češkoj gostionici, žurili smo da se poklonimo piscu koji nije dočekao slavu svog dela.
Kafka je bio poseban. Češki Jevrejin koji je pisao na nemačkom, bolešljiv i jektičav dobar deo života proveo je u sanatorijumima, stigao je da napiše delo koje je – neka se ne ljute pisci ovog sveta – biblija svetske književnosti. I sve što je napisao zaveštao je lomači. Želeo je da, posle njegove smrti, sve što je napisao bude spaljeno. Maks Brod je mislio drugačije i zahvaljujući njemu saznali smo ko je bio Jozef K. Saznali smo da je Kafka bio pisac apsurda, snova i vizije, i da je – kako piše Maks Brod – njegov jezik kristalno jasan a na površini se ne opaža ništa drigo do nastajanje da bude pravilan, razgovetan i adekvatan predmetu.
Raspravljali smo kasnije, u istoj onoj gostionici, opet uz kuvano vino s karanfilićem, o Jozefu K., žrtvi nepostoječeg suda, nevidljive sile, i njegovom pomirljivom stavu prema neumitnosti sudbine koju prihvata kao što se u letu prihvata pahulja pre nego što zgasne na dlanu. Neko je oklevetao Jozefa K. I samo zbog toga on od nevidljive i neodostupne optužnice, bez mogućnosti da negira nepostojeću krivicu i da se odbrani, skončava u kamenolomu – kao pseto, kaže on – verujući da će ga stid nadživeti.
Rekla si mi tada da su Jozefa K., kao i junaka Kafkinog „Zamka”, geometra koji se takođe zove K., stigli isti usud, nemoć i neodbranjivost od nečega i nekog ko je s one strane nedostupnog, od nekakvih centara moći koji povlače konce i odlučuju o sudbini, o životu. Rekla si i da je Jozef K. toga postao svestan onog dana kada je od slikara Titorelija kupio sva ona platna na kojima je naslikan jedan isti motiv – pejzaš pustare s dve neugledna drveta udaljena jedno od drugog, na mraćnoj pozadini u koju utanja sunčev zalazak. Slušao sam te netremice, grejao se kuvanim vinom i razmišlajo kako si, zacelo, u pravu. I kako je tvoja kosntatacija da su oba junaka, i Jozef K. i geometar K. zapravo aninimni, ljudi bez imena, identiteta, ljušture koje čekaju malj koji će ih dotući.
Bila si sigurna u svoje tumačenje i kada si načinila još jedno poređenje s Kamijem, rekavši: „Pa i on je pisac apsurda, njegov Merso isto tako čeka presudu s mirom apostola, a da nije svestan ni krivice ni optužbe. Merso je ravnodušan prema svemu, prema smrti svoje majke, krivici i kazni, svom životu, ravnodušan prema plaču”. „Čovek lišen svakog smisla u životu, postaje stranac”, citirao sam tada rečenicu iz predgovora Kamijevog romana. Bila si zagledana u u prozor kroz koji se probijala noć u kojoj se Prag ljuljuškao, kao vino u našim čašama, toplo i rumeno kao tvoji obrazi.
Možda sam tada bio poput Mersoa ili Jozefa K. previše ravnodušan, možda nisam bio dovoljno dalekovid da to rumenilo sagledam onako kako si ti tumačila Kafku i Kamija, duboko kao da rešavaš enigmu, i saopštavaš mi rešenje. Možda sam ti tada bio dalek i stran, nisam to želeo. Ne, nisam stranac, bio sam onaj svedok koji te posmatra, upija sve što bi rekla, pažljiv slušalac kome su zafalile reči.
Ako sam ih tada škrto štedeo danas ću u ovom snegom zavejanom danu da slutim novu zavejanu prašku noć. I, na putu do Kafkine kuće, praški duet.
D,
ponedeljak, 29. decembar 2014.
Beograd