Praški duet

29/12/2014 |

Draga Ines,

Prošle noći pao je prvi sneg tek da pokrije zemlju. Tokom dana nastavio je da se slaže i taloži i, evo, pada i sada. Vreme mu je, kažu moji. Sneg u decembru i januaru iznenadi samo putare. Prognoze kažu da će ga biti ove sedmice, a ni temperatura nam neće biti naklonjena. Čitam i da je Evropa okovana snegom i ledom, u pojedinim zemljama zakrčeni su putevi, vozila ostala u snežnim nanosima. I nas očekuje slično. Nikud bez Evrope.

Tvoj predlog da ono pisanje koje sam davno započeo i završim, i da ga naslovim „Svedok, prvo lice množine”, učinilo mi se kao sasvim dobra ideja. Možda i ne dopišem priču o Piteru Heningu i ostalima, ali ću naslov svakako iskoristiti. Mislim da imam ideju kada ću i čemu dati taj naslov.

Pažljivo sam proučio i delove pisma u kojima citiraš Šopenhauera i složiću se da je, u vezi s tumačenjem pisaca, bio potpuno u pravu. Bez obzira na činjenicu da je bio slavoljubiv i da mu sujeta nije nedostajala, pozicija s koje je pisao o jeziku i pisanju, o filozofiji i filozofiranju drugih, davala mu je to pravo. Kafka, kome su jezik i stil bili njegovi prirođeni, posebni genetski kodovi, o Šopenhaueru je imao samo reči hvale: „Šopenhauer je umetnik jezika. Iz toga proizilazi njegovo razmišljanje. Samo zbog jezika mora obavezno da se čita”.

Ovo vreme, dok ljudi povijeni, zgureni i umotani u šalove, zimske jakne, gunjeve ili bunde, rumenih obraza žure nekuda kao da će stići pre pahulja koje ih zasipaju, vratilo me u isto takvo doba kada smo, gazeći debele slojeve snega bili uporni da – na temperaturi koja je ledila sve pod kožom, isto tako povijeni, ušuškani u perjane jakne, jedva gledajući od snega koji nas je zasipao – obiđemo Kafkinu kuću. Ugrejani kuvanim vinom u češkoj gostionici, žurili smo da se poklonimo piscu koji nije dočekao slavu svog dela.

Praski duet 5 (2)

Kafka je bio poseban. Češki Jevrejin koji je pisao na nemačkom, bolešljiv i jektičav dobar deo života proveo je u sanatorijumima, stigao je da napiše delo koje je – neka se ne ljute pisci ovog sveta – biblija svetske književnosti. I sve što je napisao zaveštao je lomači. Želeo je da, posle njegove smrti, sve što je napisao bude spaljeno. Maks Brod je mislio drugačije i zahvaljujući njemu saznali smo ko je bio Jozef K. Saznali smo da je Kafka bio pisac apsurda, snova i vizije, i da je – kako piše Maks Brod – njegov jezik kristalno jasan a na površini se ne opaža ništa drigo do nastajanje da bude pravilan, razgovetan i adekvatan predmetu.

Praski duet 3 (1)

Raspravljali smo kasnije, u istoj onoj gostionici, opet uz kuvano vino s karanfilićem, o Jozefu K., žrtvi nepostoječeg suda, nevidljive sile, i njegovom pomirljivom stavu prema neumitnosti sudbine koju prihvata kao što se u letu prihvata pahulja pre nego što zgasne na dlanu. Neko je oklevetao Jozefa K. I samo zbog toga on od nevidljive i neodostupne optužnice, bez mogućnosti da negira nepostojeću krivicu i da se odbrani, skončava u kamenolomu – kao pseto, kaže on – verujući da će ga stid nadživeti.

Rekla si mi tada da su Jozefa K., kao i junaka Kafkinog „Zamka”, geometra koji se takođe zove K., stigli isti usud, nemoć i neodbranjivost od nečega i nekog ko je s one strane nedostupnog, od nekakvih centara moći koji povlače konce i odlučuju o sudbini, o životu. Rekla si i da je Jozef K. toga postao svestan onog dana kada je od slikara Titorelija kupio sva ona platna na kojima je naslikan jedan isti motiv – pejzaš pustare s dve neugledna drveta udaljena jedno od drugog, na mraćnoj pozadini u koju utanja sunčev zalazak. Slušao sam te netremice, grejao se kuvanim vinom i razmišlajo kako si, zacelo, u pravu. I kako je tvoja kosntatacija da su oba junaka, i Jozef K. i geometar K. zapravo aninimni, ljudi bez imena, identiteta, ljušture koje čekaju malj koji će ih dotući.

Bila si sigurna u svoje tumačenje i kada si načinila još jedno poređenje s Kamijem, rekavši: „Pa i on je pisac apsurda, njegov Merso isto tako čeka presudu s mirom apostola, a da nije svestan ni krivice ni optužbe. Merso je ravnodušan prema svemu, prema smrti svoje majke, krivici i kazni, svom životu, ravnodušan prema plaču”. „Čovek lišen svakog smisla u životu, postaje stranac”, citirao sam tada rečenicu iz predgovora Kamijevog romana. Bila si zagledana u u prozor kroz koji se probijala noć u kojoj se Prag ljuljuškao, kao vino u našim čašama, toplo i rumeno kao tvoji obrazi.

Praski duet 3 (2)

Možda sam tada bio poput Mersoa ili Jozefa K. previše ravnodušan, možda nisam bio dovoljno dalekovid da to rumenilo sagledam onako kako si ti tumačila Kafku i Kamija, duboko kao da rešavaš enigmu, i saopštavaš mi rešenje. Možda sam ti tada bio dalek i stran, nisam to želeo. Ne, nisam stranac, bio sam onaj svedok koji te posmatra, upija sve što bi rekla, pažljiv slušalac kome su zafalile reči.

Praski duet 5 (1)

Ako sam ih tada škrto štedeo danas ću u ovom snegom zavejanom danu da slutim novu zavejanu prašku noć. I, na putu do Kafkine kuće, praški duet.

D,

ponedeljak, 29. decembar 2014.

Beograd

 

Komentari