Poreklo modrica
11/02/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Još malo i neće se znati ko koga, zbog čega bije i ubija. Nasilje u Srbiji poprima zastrašujuće i tragikomične oblike. Još malo i neće se znati ko koga, zbog čega bije i ubija, pa se tako i ne moramo bojati povratka u devedesete. Ovo je 21. vek, napredovali smo, moglo bi da bude i mnogo gore.
Na primer, do ove zime nije bilo mafijaških obračuna i jezivih orgijanja sa komadanjem tela. Da li je to poruka nekom drugom ili svima pomalo, poveriocima, dužnicima, konkurenciji… Je li možda način opšteg zastrašivanja iz nedostupne sfere mraka, nagoveštaj da će u ovoj državi tek biti onoga što još nije bilo.
Nasilje, naravno, nije samo problem urbanog sveta i nervoznog življa velikih gradova. Videli smo da i mala, idilična mesta gaje u sebi masovne ubice, obične komšije, „dobre ljude”, koji se probude samo jednom i nestanu zajedno sa svojim brojnim žrtvama.
Bar po najtežim zločinima počeli smo da ličimo na veliki svet, nezavisno od toga da li je njihov motiv čišćenje kriminalne konkurencije, ili iznenadni zov neke tajanstvene hemisfere u psihopatskom mozgu.
Ipak, najsilnije emocije izazivaju živi ljudi i njihove patnje, ma koliko se u to mešao estradni svet i mediji skloni da čeprkaju po svemu što je leglo lošeg ukusa. Videli smo (po ko zna koji put) lice devojke koju je povredio njen prijatelj, ako se to može tako nazvati. Pretučena žena je neka vrsta javne ličnosti, pa su njene muke postale opšte tabloidno dobro, oblik estetske pornografije. Prebijanje žene i nasilje koje je izazvao (takođe, estradni radnik) postalo je senzacija sama po sebi, uz pitanje: da li ga (ona) ipak još više voli posle svega.
Jer to se, naravno, u mizoginom srpskom društvu očekuje.
Ali ipak, valjalo je da to vidimo, kao kolornu ilustraciju svega što se odigrava u tišini. U obračunima među „najbližima” u Srbiji godišnje smrtno nastrada nekoliko desetina žena. Stotine i hiljade njih trpi najgora poniženja, i nikada se nikome ne žale. Veruju da je sudbina takva, ako i odu od nasilnika, pronaći će sebi sličnog.
Nije samo porodica idealno mračno mesto za nekažnjeno nasilje nad slabijima (žene, deca, starci). Sticajem okolnosti znam detalje iz slučaja advokata koji je u apoteci na Novom Beogradu brutalno išamarao ženu koja ga je upozorila da ne ide preko reda. Policija je podnela prekršajnu prijavu protiv siledžije (prekršajni sud u zgradi opštine Stari grad), ali je postupajući sudija (žena), u potpuno jasnom slučaju, uz policijski zapisnik i pouzdane svedoke, pustila da predmet zastari.
Povređena i ponižena žrtva više nije imala kome da se žali. Okolnost da je u nastavku nasilja nad njom učestvovala žena prekršajni sudija, samo je ilustracija sistemskog bespuća, iz koga se teško možemo iskobeljati.
Početkom godine, u gradskom prevozu i na ulicama Beograda dogodilo se niz zanimljivih slučajeva u kojima su učestvovali organi (komunalnog) reda, i naravno, žene. Komunalna policija, koja je valjda formirana nezavisno od potreba „busplus” sistema, postala je njegov zaštitni znak. Brutalnost koju su komunalni policajci pokazivali prema ženama, svakako je u kategoriji „prekomerne upotrebe sile”, čak i u slučajevima kad osoba nema kod sebe kartu.
Nigde se za takav prekršaj ne stavljaju lisice, niti se žena (u svim slučajevima nesklona realnom otporu), odvodi u policijsku stanicu, uz dodatno poniženje. Zašto komunalni policajci to rade, a ne vidimo ih da rade bilo šta drugo, za šta je inače njihova služba formirana? Ko je i kako doneo invalidne norme po kojima „komunalci” mogu da nose lisice i hapse, čak legitimišu? Zar to nije neustavno distribuirano pravo koje pripada sama organima MUP-a? Tako smo iz čista mira na ulicama metropole dobili parapoliciju, koja svoju snagu uvežbava uglavnom na ženama. Neko je, manje u šali, a više zabrinuto pitao gradonačelnika Malog: hoće li komunalna policija da dobije i svoju žandarmeriju?
Pojavio se komunalni policajac – tviteraš, koji je „u onu stvar” oterao sve one koji nisu imali razumevanja za brutalne opite nad ženama. Više hiljada građana potpisalo je peticiju za ukidanje komunalne policije, uz niz obrazloženja da takva formacija nije potrebna, i da nanosi ozbiljnu štetu ovom gradu.
U prošli četvrtak, policajci iz navedene formacije ponovo su na ulici legitimisali ženu koja je bila bez karte. I to u Požeškoj ulici. Tu se pojavio stariji građanin, sklon da isteruje neku svoju vrstu pravde, pa je najpre fotografisao scenu, što je inače sasvim dopustivo. A onda je počeo da vređa policajce, da bi ih kasnije, kako kažu dnevne novine „pretukao”. Kako je penzioner prebio dva mlada policajca, ne zna se. Osim ako su oni odustali od odbrane. Zajedno s nasilnikom otišli su u (istinsku) policijsku stanicu. I tamo je ustanovljeno kako je nasilnik nad komunalcima penzionisani oficir.
I tako smo svi mi, zajedno s državom, ali pre svih ona – doveli stvar do apsurda: odijum prema komunalnoj policiji, ohrabrio je „osvetnika Zoroa” sa Banovog brda. Policajci su, kažu novine, „zbrinuti u Urgentnom centru”. No, ovo je samo paradoksalni predah. Nasilje nad ženama, i uopšte, nastavlja se.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Poreklo-modrica.lt.html, 10. februar 2015.