Ponosno setna
08/03/2015 |Dragi D,
Danima razmišljam o onome što si mi napisao u prethodnom pismu, razmišljam o Vladi, Idolima, njihovom vremenu, našem vremenu. Praznina u meni kao crna rupa. Slike, filmovi, sećanja, sve to prolazi mi pred očima kao retrospektiva jedne mladosti koju nikada više nećemo imati. Negovaćemo je samo u memoriji lepe prošlosti. Setno je to sećanja, ali stegla sam zube, stegla srce, nisam plakala.
Šta se radi u takvim situacijama, kako se prevazilaze, kojim se lekom leče. Iz zapakovanih kutija vadila sam ploče koje smo kupovali u „Jugotonovoj” prodavnici u Nušićevoj, stavljala ih na gramofon – na onu tvoju „toscu 10” koju si mi poklonio za jedan rođendan – upakovan s longplejkom Čokolada. Rekao si: „Kad razmotaš celofan, nemoj da navališ na slatkiš kao što umeš. Konzumiraj laganao, kockicu po kockicu. Slađe je…” I poljubio me. Čokoladno.
Ne, celofan nisam razmotala, pokidala sam ga i skakala od sreće. Na omotu albuma datum mog rođenja i tvoj krasnopis: „Bambini, stranac u noći”. E, tada sam plakala, od sreće.
A ovog vikenda ponosna sam na zemlju koju sam odavno napustila otišavši negde daleko. Ponosna sam na grad Kraljevo, na Kraljevčane, na ljude. Istovremeno, muči me misao: zašto u ovom surovom svetu, ono što smo oduvek smatrali normalnim, danas postaje retkost kojoj se divimo. Treperim kada čitam izveštaje o teniskom meču Srbija – Hrvatska, i ovdašnji mediji o tome pišu. Pišu o atmosferi, o dobrodošlici koju su Kraljevčani priredili hrvatskim reprezentativcima, o toplom dočeku i uvažavanju protivnika, njihovog tima, njihove himne, zemlje; osećam se uzvišeno, ja sama u svetu koji biranim rečima govori o mojoj, o našoj zemlji. Privilegija je biti Srpkinja ovog vikenda. Hoću da se vikend nikada ne završi, hoću da privilegija traje zauvek, da osećam da mi se dive samo zbog toga što sam to što jesam, da slušam kako s ushićenjem svet oko mene govori o mom narodu, o Kraljevčanima. Pokazali su svetu da su svet, veliki svet bez granica.
Zbog njih srećna, radovala sam se i slušala krckanje gramofonskih ploča.
I znaš šta sam još uradila. U jednoj od kutija moje male riznice našeg doba, pronašla sam farmerice, levi’s 501, iscepane na kolenu leve nogavice i na butini desne. Tvoje farmerke koje si dobio od kuma dok je živeo u Londonu, na unutrašnjoj strani na deklaraciji piše made in UK. Obukla sam ih, nemoj da se smeješ. Sve mi je na njima potaman, samo su mi nogavice dugačke. Ne mari, u njima se osećam kao u svom, sa svojim.
Sedim u njima, cigareta dogoreva u pepeljari i dnevno svetlo trne. Dani su sve duži, ulične svetiljke osvetle grad svakog dana sve kasnije, prvi nagoveštaji proleća kojem se radujem. Olistaće, procvetaće, zazeleneće. Mirisaće na sveže i novo. Mnogo takvih proleća mirisali smo tamo gde si sada. Miris proleća beogradskih ulica, jedna ubrana gazanija iz tuđe bašte i vožnja tramvajem do okretnice ispod Zoološkog vrta.
Dragi D, zaključuješ da sam ponosno setna. Udobno mi je u predugačkim nogavicama s rupom na kolenu, rupa je svedok krađe baštenske gazanije. Svedok koji čuva tajnu kao što je, verujem, čuva i ona zvezdarska bašta čiju si tarabu preskakao. Sad sam i setno ponosna. Znaš, volela bih da se bar još jednom, kao onda kada nas je Zdenko Kolar vozio, da se samo još jednom i samo s njim provozamo tramvajem. Sami -ti, gazanija i ja – samo još jedan krug oko Kalemegdana.
Ines,
nedelja, 8. mart 2015.
negde daleko