Poniženi i uvređeni
19/11/2014 |Draga Ines,
Neveselim informacijama, nažalost, počinjem ovo pismo. Plašim se da bi to moglo da postane pravilo. Brojni su razlozi tome. Ono što posebno upada u oči jeste porast kriminala, onog maloletničkog, koji divlja, ruši, cepa, lomi, krade, tuče, prebija, pa i ubija. Iz dana u dan neku viđeniju ličnost grupa huligana krvavo pretuče. Ponižava i vređa. Bez povoda. Iz obesti.
Jedan od takvih napada nedavno je preživeo i profesor Ilija Vujačić, dekan Fakulteta političkih nauka. Batinaši nisu otkriveni. Prethodno se po bulevarskoj štampi spekulisalo da su naručiovi neke njegove kolege s fakulteta i jedan s onog famoznog „Megatrenda”. Vujačić je takve neistine odbacio s gnušanjem. Nekome Vujačić nije omiljena ličnost, zbog toga je radila motka, ali ko su ti koji prebijaju univerzitetske profesore? Vujačić je u policiji naveo desetak imena ljudi s kojima baš i ne bi popio kafu, a ni istim trotoarom hodao. Očigledno da Vijačić ima neprijatelje koji mu, kao i svaki neprijatelj, ne žele ništa prijateljski. Ta teza poznata je još iz doba divljaštva, dok su mamuti gazili zemljom.
Studenti FPN-a protestovali su u znak podrške svom dekanu, ta se vest provukla kroz medije kao pas kroz rosu. Neke stranke na vlasti a i neke opozicione osudile su napad, no to je odavno otrcana fraza koja bolnom ne zaceljuje rane. Verovatno si čitala o napadu na jednog od urednika novinske agencije FoNet Davora Pašalića. Dogodilo se to letos, 3. jula, nije bila žega, to leto pamtićemo po poplavama, kataklizmi koju nam je odredila priroda. Koja i kakva priroda nagoni vucibatine da čoveka koji je sedeo na klupi u parku, nedaleko od zgrade u kojoj živi, masakriraju od batina, ostao je bez čeitiri zuba? Ubili su boga u njemu! Povod? Razlog? To samo vucibatine znaju. Batinaši nisu otrkiveni.
Juče je osvanula jedna – po svom sadržaju i suštini – potpuna ista vest, samo se ime razlikuje: Napadnut Raša Popov! Dobro čika Raša. Sada već u lepim godinama, osamdeset prva mu je. Dobri deka Raša. Napadnut na kućnom pragu. Opet je to bilo zlodelo dvojice maloletnika koji već imaju više od 300 krivičnih prijava zbog razbojništva i krađa. Ove godine već su pretukli starijeg čoveka koji je od posledica batinanja umro. Malo im je tih 300, Raša je u njihovom dosijeu samo broj više. Još je žalosnije to što te dve male bitange – jedan ima 10 a drugi 11 godina!!! – inače braća, šetaju slobodno ulicama dok ne sretnu onemoćalu osobu i na njoj iskale bes. Žalosnije od žalosnijeg jeste to što o toj dvojici besprizornih Roma (navodno) vodi računa Centar za socijalni rad u Rakovici. Vodi računa? Brine? Nemojte više tako brinuti, mante se ćorava posla zarad bezbednosti stanovništva. Vaša briga boli više od batina.
Nakon incidenta Raša je rekao da se ne oseća dobro, ceo život posvetio je pisanju o deci, za decu, a deca mu umalo ne dođoše glave. „Pratili su me kao vučjaci zeca…”, kaže čovek koji je deci podario antologijsku seriju „Fore i fazoni”. Za one dve male bitange fora je pretući nekoga a fazon je utoliko veći ukoliko pretučeni ima više godina. Bravo za njih, bravo za Centar za socijalni rad.
Nije ovo sve. Novinarka Marijana Milosavljević koja je u septembru donirala bubreg koleginici Ivani Janković i tako joj spasila život, ne dobija od države ono što joj zakonom pripada. Dok je bila na bolovanju nije joj isplaćena pripadajuća naknada. Razlog je, kažu nadležni, nepotpuna dokumentacija. Marijana, hrabro srce, tvrdi da to nije tačno i da će dići ruke od borbe s birokratijom. Šta je trebalo da uradi da bi imala plaćeno bolovanje? Da donira oba bubrega? Sumnjam da bi i to bilo dovoljno. Žena koju smatraju herojem podelila je svoja dva vitalna organa s koleginicom. Bubreg sebi, bubreg njoj.
E, birokratijo!
A onda se u vestima pojavio bivši ministar inostranih poslova koji se preziva kao ja; da, da, onaj koji je godinu dana čekićem lupao po govornici Ujedinjenih nacija. Njegovo pojavljivanje na ekranu bio je pravi trenutak da ton televizora dovedem na nulu i odem da operem sudove. Siguran sam da ćeš me razumeti ako ti kažem da mi je baš prijao šum pene i tople vode. Meni prijao, meni koji pranje sudova ne voli ni na fotografiji da vidi! Ali, znaš onaj osećaj – sunđer, deterdžent, mirišljavo, topla voda, pena… čisti sudovi, čiste ruke.
Ovo pismo moglo je da ostane i nenapisano. Ne znam da li bi to bilo bolje. Juče je bio jedan od onih dana koji ne pripadaju umetnicima. Odlučio sam, ipak, da ti ga pošaljem. Nije potrebno objašnjavati zbog čega. Znaćeš.
Jučerašnji dan, osim što se zvao utorak 18. novembar, nazvao bih i ludnicom, u prenesenom značenju tumači se i kao dan koji je obilovao brojnim obavezama. Od ranog jutra do dva sata po ponoći. Dan od 26 sati! Lepo je kada ima posla od kog te savlada umor. Lepše je kada si tim umorom zadovoljan. Najlepše je kada imaš s kim to zadovoljstvo da podeliš. Pola tebi, pola meni.
Kao filmovi s kraja tvog poslednjeg pisma.
D.
19. novembar 2014.
Beograd