Pomeni, ne insistiraj
02/04/2014 |Dragi D,
Vratila sam se s puta i pročitala tvoje pismo. Pročitala ga jednom, pa još jednom, nekoliko puta… Konstatujem da sve češće plačem. Zemun, Dunav, kej, Gardoš, kula… Citiraću tvog druga Stojana iz Šapca – kao da sam bila s vama te noći. Filmska storija.
To što si pisao o Pavloviću i Kjubriku podsetilo me na jedan susret pre mnogo godina, na razgovor s producentom Paramaunta Robertom Evansom. Upoznala sam ga slučajno, na večeri kod zajedničkih prijatelja, Bob je gospodstven, u lepim godinama a dobrodržeć, ove godine puni osamdeset četiri godine, uživala sam u njegovom društvu. Ispričao mi je zanimljive momente sa snimanja „Kuma”, u to vreme rukovodio je Paramauntom. Mislim da to već znaš ali, svejedno, prepričaću ti razgovor s Bobom, razgovor u kom sam ćutala raširenih zenica.
Bob inače priča tiho, staloženo i razložno, savršeno balansira rečima, naglasi upravo ono što slušalac očekuje, ume da oseti sagovornika. Tako je i meni, između gutljaja viskija, ispričao kako je Marlon Brando postao Vito Korleone. Evans nije hteo da čuje za Branda, tvrdio je da je neodgovoran, bahat, da na snimanju pravi skandale, problematičan još iz vremena snimanja „Na dokovima Njujorka” i „Tramvaj zvani želja”. Marlon Brando se nikada neće pojaviti u „Kumu”, to je bio stav šefova Paramaunta. Insistirali su da Vita glumi ser Lorens Olivije. Britanski genije u to vreme imao je zdravstvene probleme a Kopola je želeo da baš Brando dobije ulogu šefa mafije. Dozvolili su mu da proba s njim, srećom.
Prethodno, Ernst Borgnin je briljirao na audiciji a onda je Kopola otišao kod Branda. Pričao mi je Bob da je Brando bez mimike saslušao Kopolu, sve vreme mazeći mačku koju je pronašao u dvorištu studija. Ključni momenat dogodio se kada je, gledajući scenario, Brando zgužvao nekakve papiriće i stavio ih u usta, s obe strane vilice. Ličio je na buldoga. Tek tada je izgovorio neke replike koje će kasnije ovekovečiti u filmu, poput one: „Pomeni, ne insistiraj”. Na snimanju je umesto zgužvane hartije u ustima imao pamučne tufere.
Tek tada su u Paramauntu shvatili da don Vito nije samo lik iz romana, nije samo filmska uloga, bilo im je jasno da je don Vito stvaran, živ, od krvi i mesa i da je jedini sinonim za Sicilijance u Americi. Rekao mi je tada Bob da bi grdno zažalili da Kopoli nisu dali odrešene ruke jer je i za ulogu Majkla Korleonea glatko odbio Roberta Redforda i Rajana O’ Nila, kakve su veličine oni bili u to vreme, ej! Ignoriše njih i odabere nepoznatog glumca. Ne treba da ti kažem da je Al Paćino od uloge Majkla Korleonea napravio legendu.
Dok mi je Bob pričao, ne da nisam ništa jela i pila, nisam ni disala, uhvatila sam nekoliko puta njegov čudan pogled, valjda zbog toga što sam ga slušala širom otvorenih usta. Ispričao mi je još jedan interesantan detalj. Sećaš li se scene krštenja Majklovog sestrića, sina njegove sestre Koni koji će dobiti ujakovo ime – Majkl Frensiz Rizi? Ta beba je Sofija Kopola, ćerka reditelja Frensisa Forda! Antologijska scena krštenja u kojoj se Majkl odriče sotone dok njegovi likvidiraju petoricu šefova mafije. Evo, i sad se naježim kad se setim tih kadrova.
U prethodnom pismu brojao si godine koje su prošle od nekih događaja, pa evo četrdeset dve godine su prošle od nastanka „Kuma” za koji ni u Paramauntu nisu slutili da će biti jedno od najboljih ostvarenja u istoriji filmske industrije. Nisu verovali Brandu sve dok „buldog” nije zgužvao papir u ugurao ga među zube. Za to je dobio Oskara kojeg nikada neće primiti. Umesto njega, Oskara je primila Indijanka Sašin Malo Pero, nju je poslao da uzme statuu i da Američkoj akademiji kaže da odbija nagradu zbog načina na koji holivudski filmovi i američka televizija tretiraju Indijance. Marlon Brando, kontroverzni ludak koji će – iste godine u kojoj je postao kum, don Vito – biti i Pol koji se u „Poslednjem tangu u Parizu” s Marijom Šnajder poigrava u sceni s puterom.
Ostajem bez teksta. Razumećeš da sam bila, i još sam, fascinirana pričom Roberta Evansa. On je i dalje mirno ispijao svoj viski i zveckao kockicama leda.
Pozdravi Zemun, Dunav, kej i Gardoš. Kulu Sibinjanina Janka, Voju, Roberta, Igora, Stojana iz Šapca. Kaži im da i ovde gde sam, ovde daleko, mislim na njih, grlim ih. Grlim vas sve. Reci im to, onako, usput.
Pomeni, ne insistiraj.
Ines
2. april 2014.
negde daleko