Pogrešne odluke
15/03/2015 |Piše: Goran Marković
Biti samokritičan i slušati one kojima veruješ isto je važno kao biti svoj i slediti sopstvenu zvezdu. U stvari, naći pravu meru između tih suprotnosti najvažnije je od svega.
Čovek prema kome osećam veliku bliskost poverio mi se: „Znaš, moj život se sastoji iz niza pogrešno donesenih odluka.” Onda je počeo da ih nabraja predstavljajući sopstveni životni put kao bilijarski sto na kome svaka od njegovih kugli nepogrešivo promašuje svoju rupu. Nešto od tih promašaja moglo se pripisati okolnostima koje mu nisu išle na ruku, lošoj sreći ili nerazumevanju okoline, ali sve u svemu te odluke je uglavnom donosio sam. I sada se, na kraju života, zbog njih kaje. Utešnu stvar predstavlja činjenica da je moj bliski prijatelj jako duhovit i još uvek sposoban da se sa poražavajućim retrospektivnim pogledom na svoju sudbinu – šali.
To me je podsetilo na najtežu od svih dužnosti koju moje kolege filmski reditelji i ja imamo u okviru naše profesije: na neprestano donošenje odluka. Brže ili sporije, šire ili uže, glasnije ili tiše, ovaj ili onaj, da li je važno ili nebitno, na šta se odnosi i zašto, dovoljno jasno ili nije, gde je početak, a gde kraj, ovako ili onako… Naš posao se sastoji od hiljadu pitanja na koje valja momentalno odgovoriti, bez dvoumljenja i sumnje u sopstveni sud.
Poneko, jednostavno, to ne može da podnese. Nije mali broj reditelja koji su odustali od svoje profesije baš zato – više nisu mogli da donose odluke. Drugi ovaj problem rešavaju tako što se oslanjaju na intuiciju i isključuju svaku vrstu razmišljanja. Poneko, opet, premišlja, donosi odluku, a onda je menja, u strahu da je pogrešio. Pravi majstori, međutim, svoje odluke donose na misteriozan, nama nedokučiv način i za ta rešenja se na kraju ispostavlja kako su bila ispravna.
Životne odluke su mnogo značajnije i svakako teže od umetničkih. Kada bi ljudski život mogao da se vraća unazad i zaustavlja se na svim raskrsnicama na kojima je čovek birao ovaj ili onaj put, možda bi on shvatio gde je pogrešio ili, suprotno, kako je odabrao pravu stvar. Ali, nažalost, to je nemoguće pa mu jedino ostaje da se za ključne odluke nekako pripremi. Kako? Ne znam, naravno. Ali možda rediteljsko iskustvo može tu malo pomoći.
Glavni rediteljski kriterijum u odlučivanju između dva rešenja jeste pogled na celinu dela. Kako problem stoji u vezi sa celokupnim korpusom stvari koje se nalaze unutar jednog filma? Samo ako može zamisliti kompletnu priču i njeno značenje, reditelj može odgovoriti na jednostavno pitanje da li junaku odgovara ovaj ili onaj šešir. Ako ne zna tačno ka čemu teži, on ne može doneti bilo kakvu odluku, pa ni onu: da li crni polucilindar ili veseli „žirado” šešir.
Šta u našim životima predstavlja „kompletnu priču”? Rekao bih, ono što podrazumevamo pod pogledom na svet. Artur Miler je jednom, otprilike, rekao ovo: „Intelektualac nije onaj koji je pročitao gomilu knjiga, već osoba koja svet vidi sopstvenim očima.” Ako verujemo sebi, onome što osećamo, i držimo se toga onda nećemo omašiti u donošenju odluka. Uprkos okolnostima, i pored pritisaka. Biti dosledan težak je, ali u suštini jedini pravi izbor.
Drugo pravilo kojeg se reditelj mora držati je da za saradnike bira najbolje. Ne prijatelje, ne one koji su mu simpatični ili mu se ulaguju, već provereno stručne ljude, najbolje za posao koji je pred njima. Ma kakvi oni privatno bili: možda krajnje antipatični, ponekad i osobe sa kojima je u nekoj vrsti neprijateljstva.
Ali, posao je posao i tu se ne meša lično i profesionalno. Posle snimanja se druži s kim hoćeš, dok se radi održavaj samo poslovne odnose. To isključuje niz zamki u koje reditelj može upasti ako se ponaša privatno. On se prema problemu postavio profesionalno, znači bez iluzija.
Treće pravilo u vezi sa poslom reditelja je da poseduje sposobnost da se izmakne i pogleda ono što čini sa strane, iz vizure gledaoca. Iako se bavi nečim što je „njegova priča”, sa ljudima koji su „provereno stručni”, ipak je važno sve podvrgnuti proveri. Biti samokritičan i slušati one kojima veruješ isto je važno kao biti svoj i slediti sopstvenu zvezdu. U stvari, naći pravu meru između tih suprotnosti je najvažnije od svega.
Sve ovo što sam nabrojao neće mnogo pomoći mome razočaranom prijatelju, a ni meni koji sam približnih godina. Ali, možda može biti od pomoći nekome ko je pred važnim životnim odlukama. Ili onome ko će jednoga dana praviti rezime i moći da kaže kako, iako nije bio baš najsrećnije ruke u izboru svoga puta, bar nije pravio greške na koje su ga naveli drugi ili koje su bile u suprotnosti sa njim samim. Da je iživeo svoju sudbinu ne čineći moralne prekršaje. I to je nešto, zar ne?
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Pogresne-odluke.lt.html, 14. mart 2015.