Peti element
16/01/2015 |Dragi D,
Pišeš mi o vremenu u nevremenu, o vremenu kada mu vreme nije, o nevremenu koje jeste vreme; pišeš o beskonačnosti i njenim otkucajima; o sretanju u mikrouniverzumu i preplićeš ih taman onako kako ih i sama doživljavam; kao da čitam sebe kroz tebe. Uvek si se igrao rečima. Diskretno, pa opet naglašeno skriveno, vešto izbegavajući zamke u koje čitalac može da te smesti ili se i sam u njima ne snađe.
Iz tvoje prve knjige „O jagodama i krvi” – iznenađen si činjenicom de je imam? a mislim da sam ti rekla da mi je nju mama poslala – izdvajam baš onaj deo u kom se poigravaš zalutalima u svetu lepe i jasne reči, uzvrgavaš ruglu kvazikolumniste, nadripisce i domaćice priučene da, dok jednom rukom mešaju zapršku, drugom pišu recept za nju; pišu ono što će neki čitati na plaži ili prekraćujući vreme u vozu, pišu ono što im vidokrug dozvoljava, ono čime su omeđene u skučenom prostoru ne većem od njihovih kuhinja.
Način na koji im šalješ poruku upravo je ono što sam već rekla: reči slažeš kao igračke, nedokučive onima koji su preskočili doba odrastanja. Ivona mi kaže da si u tom poigravanju, na momente, surov, beskompromisan, ali da bi svaki tvoj zarez bila spremna da potpiše. Slažem se, interpunkcija je mesto tvog odmora, tvog, samo naizgled, prekida misli kojom dotučeš već u sledećoj rečenici.
Izdvojila sam jedan takav deo i čitala ga onoliko puta koliko je bilo potrebno da ga zapamtim i izdeklamujem naizust:
Pišem kratke rečenice. Sa malo reči. Da budu jasne. I čitljive. Posebno razumljive. S tačkom na kraju. Evo. Tačka.
Mogu da pišem i malo duže rečenice, one koje imaju zarez. Ni one neće biti ništa manje razumljive, čak ni oni njeni delovi posle zareza.
Nije teško pisati ni rečenice u kojima će biti i tačke i zareza; to ozgleda tako da njihovi delovi ritmično dišu u skladu s celinom; delovi između tačke i zareza nastavak su misli rođene na početku i dovedene u sklad na kraju toka svesti; svesti pre i posle zareza; naravno, ako umeš.
Neretko, pišem i tako da, ukoliko se za to ukaže prilika, u dužoj složenoj rečenici postoji i umetnuta rečenica u kojoj je nekada, opet po potrebi, prisutna i apozicija čiju funkciju ne bih objašnjavao, ali njena neophodnost je očigledna te s toga nija naodmet koristiti je tako da se, čitajući složenu rečenicu, nikako ne izgubi nit koja njen početak povezuje s krajem, pa čak i kada na njenom kraju postoje tri tačke…
Kao da sam čitala Kenoa i još jednom proučila „Stilske vežbe”.
Ta tvoja igrarija oduvek me je privlačila, to je, zapravo, bila i ključna povezujuća nit koja me je približavala tebi (ostalo se podrazumeva), ta moć da me nateraš da dugo razmišljam o onome što mi saopštavaš i da sama donesem zaključak i izborim se sa sobom. Nema druge nego da tvoje misli – kojima si me bombardovao sa željom da mislim, mislim i mislim – nazovem kvintesencijom, etrom, Aristotelovim petim elementom. Ni vatra, ni voda, ni vazduh, ni zemlja. Samo najvažnije, najfinije, bit, srž i ekstrakt.
Sad bi mi ti, kladila bih se, rekao da iz jedne stvarnosti bežim u drugu, kao što to i ti činiš, i da te citiram zbog toga što sebe smeštam u kontekst tvoje igre reči želeći da budem jedna od igračaka. Možda bi, čak, citirao i Defoa: „Podjednako je podesno da se jedna vrsta zatočeništva predstavi nekom drugom, kao i da se bilo šta što stvarno postoji predstavi nečim što ne postoji”.
Ja upravo osećam suprotno: osećam slobodu kad sam deo tvoje priče i ponovljenih sećanja. Tada sam tvoj saputnik kroz vreme koje si nazvao nevremenom kojem vreme nije. A baš me to nevreme nagoni da vremenu budem bliža, da se i vremenski približim i pridružim sebi, da zaronim tamo gde i ti srećeš sebe.
Možda i ja tragam za petim elementom? Možda sam mu sve bliža? Možda sam njegov deo? Možda – to je mnogo više ni od čega. Možda – predstavlja i mogućnost da ponovo budem, i ostanem, interpunkcija, kratka pauza u tvojoj, naizgled, prekinutoj misli. Tvoj odmor. Tvoj peti element.
Ines,
petak, 16. januar 2015.
negde daleko