Perači ulica

11/03/2014 |

U verovatno najprljavijoj predizbornoj kampanji do sada, zahvaljujući i medijima koji favorizuju jednog kandidata, jednu stranku i njihove političke priveske, evidentna je potreba favorizovanih da serijom laži diskredituju ono malo preostalih opozicionih snaga. Očigledan strah Aleksandra Vučića da neće ispuniti predviđanja plaćenih istraživanja javnog mnjenja i očekivanja indoktriniranog članstva i zavedenih simpatizera, nagnao ga je da pribegne niskim udaracima, prevarama i podvalama.

Lansiranjem laži preko svojih tabloida i plaćenih novinara, osnivanjem nedeljnika samo za potrebe kampanje (primer „Afere”, koja je posle dva objavljena broja iščezla), umrežavanjem fejsbuk licima bez lica, lažnim profilma na socijalnim mrežama i mobilizacijom svih raspoloživih resursa za jednokratnu upotrebu blaćenja opozicije, lažni vladar Srbije potvrđuje da se nije oporavio od opasne prehlade u smetovima u Feketiću. Virus se, na njegovu nesreću, proširio.

Loš kreator još lošijih bajki građanima nema šta da ponudi osim ponavljanja naučenog o kvaziborbi protiv kriminala, nepostojećim radnim mestima i Beogradu na vodi kao vrhuncu stvaranja novog Potemkinovog sela. U foto-šopu. Šminkanjem stvarnosti i prodajom magle Vučić nastavlja ono što je činio i devedesetih – kreira i nudi virtuelni život kao zamenu za realnost.

Svaki potez samozvanog vlasnika Srbije posledica je neznanja, nekompetencije, samoljublja, iskrivljene percepcije, vlastodržačkog ega i panike.

Da ne bude usamljen u paničnom strahu, svesrdno mu pomaže Boris Tadić, prva pratilja u Vučićevoj dvorskoj sviti. I sam uplašen za svoju političku sudbinu, Tadić svoj strah štiti strahom za odabranog vođu. Tom društvu pripada – od pre nekoliko dana i zvanično – i Ivica Dačić, Tadićev saborac i ideološki istomišljenik. Društvo ne bi bilo kompletno bez Čede Jovanovića, jedinke koja je trenutno u stanju straha od straha, Tadićevog konkurenta za mesto prvog Vučićevog paža. Pod uslovom da mu se i ovaj put omakne da pređe cenzus.

Inficiran onim virusom, Tadić se ponovo kandiduje za jedinog naslednika Zorana Đinđića a i vreme je da tu radnju ponovi, 12. mart samo što nije. S obzirom na to da se pred svaku godišnjicu ubustva premijera obavezno oglasi kao Đinđićev poštovalac,Tadić danas kaže da bi se Đinđić stideo Dragana Đilasa, „da bi bio zapanjen i zgrožen kada bi video šta neki ljudi rade koristeći se njegovim imenom”. Đinđić bi se svakako stideo mnogih među kojima bi prednjačio samozvani nastavljač njegove politike koji drži loša politička predavanja o Đinđićevim nepostojećim naslednicima, u koje se i sam ubraja. Tadić je prvi na listi onih kojih bi se Đinđić danas stideo.

Stideo bi se i Čede Jovanovića i izjave u Leskovcu kojom je pokušao da se nametne kao jedini Đinđićev naslednik, da bude Tadić umesto Tadića. Recept za Čedinu leskovačku mućkalicu prepun je loših začina: „Đinđićeva politika oduvek je bila jedina politika LDP i jedino je naša politika bila oduvek Đinđićeva politika”. Koja je čija politika? Neupućeni bi mogli da shvate da je politika LDP-a starija i od Đinđića. U LDP-u bi ozbiljno morali da porade na rečitosti, razumljivosti i suvislosti svega što pošalju u javnost ne bi li, možda, neko tu ekipu uzeo za ozbiljno. Možda. Neko. A da ga ne bude sramota.

Miljenici odlazećeg režima i njihovih medija, povlašćeni u svakom segmentu nepoštene i prljave predizborne kampanje očekuju mrvice vlasti koje bi sa čarobnog letećeg ćilima, sa znakom Mercedes-FAP, mogao da im poseje presvučeni, reciklirani radikal. U radikalskom poslu dokazao se i Siniša Mali, stručnjak za versko-energetska pitanja i poslove selidbe, koji bi nasilno da preseli Tesline zemne ostatke na jedno beogradsko brdo i da potom s „najvećim srpskim arhitektom”, naprednim Vučićem, preseli Beograd na vodu. Na lokaciju pored česme iz koje curi voda i plavi grad. Pored česme je Vučić, s crevom. Tu su i najmanje trojica kandidata za polivače i perače ulica, spremnih da pridrže crevo.

 

Komentari