Pendlovanje
21/12/2014 |Piše: Goran Marković
Ne znam etimologiju ove reči. Očigledno pripada slengu, ali nisam uspeo da iščeprkam od kog glagola vuče poreklo. Možda se odnosi na pedalu, odnosno okretanje pedala? Kako bilo, pedesetih i šezdesetih godina Ljubomir Nešić, zvani Ljuba Muž, pendlovao je između „Uniona” i „Taša”.
Oba bioskopa nalazila su se u istoj ulici, Beogradskoj. „Union” na vrhu, blizu raskrsnice sa Bulevarom Revolucije, a „Taš” u tadašnjoj Požarnoj komandi, današnjem Sportsko-rekreacionom centru „Tašmajdan”. Ti bioskopi su, po pravilu, prikazivali isti filmski naslov. U jednom su projekcije počinjale u 3, 5, 7 i 9, a u drugom u 2, 4, 6 i 8. Caka je bila u tome što je postojala samo jedna kopija, a Ljuba Muž je na triciklu sa platformom vozio činove filma od jednog do drugog bioskopa i nazad. Čim bi u jednom od bioskopa istekla rolna, on bi je spakovao, stavio na tricikl i brzo odvezao u drugi bioskop, gde bi pokupio rolnu koja je tamo obavila posao, pa nazad. Osam projekcija puta tri do pet činova, izračunajte i sami koliko putovanja Beogradskom ulicom dnevno!
Tu je postojalo nekoliko problema u vezi onoga što danas nazivamo tajmingom. Prvo, rolne nisu bile iste dužine, zatim, razdaljina između dva bioskopa bila je prilično duga, i najzad, put koji je Ljuba prevaljivao imao je visinsku razliku, što će reći uzbrdicu ili nizbrdicu, u zavisnosti od smera kretanja. Dodajmo tome vremenske prilike, sunce, kišu i, naročito, sneg koji je otežavao kretanje tricikla, pa ćete shvatiti kako je bilo Ljubi.
Mislim da su pendlovanje izmislili članovi Kino-kluba „Beograd”, koji je bio smešten u jednoj prostoriji „Uniona”. Grupa entuzijasta (većina njih kasnije su postali znameniti jugoslovenski filmski autori kao što su Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac i mnogi drugi) okupljena oko tog bioskopa, ne samo što je volela film nego je za „Union” (a samim tim i za „Taš”) pravila poseban bioskopski program koji je bio poznat svim beogradskim ljubiteljima filma. A takvih je bilo jako mnogo u našem gradu. Oni su znali da u tim salama mogu videti sve same bisere tadašnje produkcije.
Izbor je, moram reći, bio veliki. Kao pomoć Titovoj Jugoslaviji, Amerikanci su besplatno ustupali svoju najnoviju produkciju, uglavnom vesterne i muzičke filmove. U to vreme je u Italiji bio u zamahu neorealizam, a krajem pedesetih pojavila su se i prva dela novog talasa. Momci iz Kino-kluba „Beograd” imali su poseban ukus i svaki put su iščeprkali nešto novo, neviđeno. Aleksandar Petković Petko, koji je kasnije postao jedan od najboljih direktora fotografije koje smo imali, obavljao je dužnost direktora bioskopa i cepača karata na ulazu.
Za razliku od „Taša”, „Union” je posedovao samo jedan projektor tako da se predstava prekidala svaki put kada bi se menjali činovi. To je posebno smetalo ljubavnim parovima koji bi usred svoje priče bili neprijatno iznenađeni paljenjem svetla u sali. Gledalište je, inače, bilo koncentrisano oko bubnjare koju je tokom predstave ložila čistačica, prodavačica karata i istaknuta autorka Kino-kluba, kojoj se sećam samo nadimka – Koskica.
Filmske predstave su u to vreme predstavljale glavnu zabavu u gradu. Jedni su išli u bioskop subotom, drugi samo pre podne, na matine, treći su morali da novi film odgledaju čim se pojavi, prvog dana, ljubavni parovi su obavezno uzimali poslednji, a klinci prvi red, prema ceni ulaznice koju ste kupovali od tapkaroša mogli ste tačno znati da li gledate hit ili „umetnost”, semenkari su ordinirali pre podne pred školama, a uveče pred „Kozarom”, „20 oktobrom”, „Slavijom”…
Retko ko nije išao u bioskop. Karte su bile rasprodate, sale pune. Klinci po ćoškovima ulica u svome kraju, tetke po slavama, momci sa devojkama na klupama u parku, kriminalci sa pandurima u stanicama milicije, svi oni su pričali o filmovima koje su gledali. Bilo je to opšte mesto, zajednička tema celog ovoga grada. „Bal na vodi”, „Zadatak majora Leksa”, „Metalna zvezda”, šta se sve nije davalo tih dana!
Pre više od stotinu godina izmišljen je aparat koji je nazvan kinematograf i ubrzo proglašen za „utehu miliona”. To je sasvim tačna definicija tog čudnovatog izuma. Jer, nijednom drugom događaju ne mogu u isto vreme prisustvovati i u njemu uživati najobičniji ljudi i najobrazovaniji intelektualci, klinci i babe, prefinjena gospoda i ovejane barabe, glupi i prepametni. Osim u mraku bioskopa, ni na jednom drugom mestu ti ljudi ne mogu biti jedno.
Zamišljam Ljubu Muža kako kroz vejavicu gura svoj tricikl, natovaren jednom od rolni „Ulice”, i pitam se da li je mogao sanjati kako će na red doći vremena u kojima će beogradski bioskopi biti prodati nekom prevarantu, koji će ih sve redom zatvoriti, sa idejom da u njima više nikada ne zatreperi filmska slika? Čak da je neko i prorekao ovu apokaliptičnu viziju, mislim da Ljuba nikada ne bi mogao poverovati u takvu neljudskost.
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Pendlovanje.lt.html, 20. decembar 2014.