Otvoreno pismo novinaru „Gardijana” Stjuartu Heritedžu
15/07/2015 |Poštovani gospodine Heritedž,
Bez obzira na razlog mog obraćanju Vama – koji nije nikakvo zadovoljstvo, naprotiv, izaziva mučninu – ne izostavljam poštovanje, jer pišem iz Beograda, iz Srbije, iz jedne teritorijalno male zemlje, ali po mnogo čemu velike, iz zemlje čiji narod ume da poštuje, baš zbog činjenice da ga krase ponos i dostojanstvo. Shvatate li, gospodine, blagu ironiju? Umem i bolje.
Dakle, poštovani gospodine, povod mog pisma jeste upravo ono što Vi zaslužujete, nepoštovanje, koje ste s toliko žara dokazali svojim tekstom koji je, kao i tekstovi nekih Vaših kolega i sunarodnika, blasfemičan, sraman, moralno i profesionalno nadasve jadan. Tekst koji su i čitaoci s Vašeg govornog područja u komentarima na sajtu „Gardijana” osudili, izrekli brojne kritike, bez imalo simpatija prema Vašem pisanju, što je potvrda svega što sam u ovom pismu napisao i što ću još napisati. To što isijava iz Vašeg teksta dokazuje nepoštovanje i, malo je reći, animozitet prema srpskom teniseru, a svetskom broju jedan, Novaku Đokoviću. Ironija, ponos, dostojanstvo, blasfemija, nepoštovanje i animozitet postoje i u rečniku Vašeg jezika, njihovo značenje znate, ili grešim? Ukoliko su te odrednice obrisane iz Vaših knjiga, preporučujem Vam Rečnik srpskog jezika. Novinar sam, kao što bi to trebalo da ste i Vi (?), čovek iz naroda s tradicijom koja neguje jezičku i svaku drugu kulturu. Shvatate li, gospodine, blago pojačanu ironiju? Umem i bolje.
Vi ste, gospodine, u svom tekstu „Greška u koracima, Serenin i Đokovićev ples je prešao granicu“, dozvolili sebi – a novinarska sloboda je Sveto pismo našeg zanata, složićemo se – da ocenjujete kvalitet plesa pobednika ovogodišnjeg teniskog turnira u Vimbldonu. Da li Vas za takvo što kvalifikuje majstorsko pismo instruktora plesa? Ili, diploma polaznika završenog plesnog kursa? Valjalo bi da, s obzirom na kontekst Vašeg teksta, srpska javnost bude upoznata i kojim kvalifikacijama raspolažete komentarišući Serenin i Novakov pobednički ples. Majstor ste, kalfa, šegrt?! Zaokružite tačan odgovor. Shvatate li, gospodine, ne baš blago pojačanu ironiju? Umem i bolje
S pažnjom sam pročitao Vaš tekst koji su objavile i srpske dnevne novine, analizirao svaku rečenicu, interpunkcijski znak, početak, razradu i zaključak. Nemate ništa protiv, poštovani gospodine, da ga još jednom analiziramo? Ne. Ok.
Citiram Vas: „Ples Serene Vilijams i Novaka Đokovića trebalo bi prikazivati u školama, trebalo bi ga projektovati direktno na Mesečevu površinu. Zašto? Da nije zato što pokazuje da čak i ta super bića mogu da budu opušteni i obični ljudi? Ne. Nego zato što Serena i Novak nemaju pojma da plešu. Oni čak nisu ni u istoj galaksiji s plesom”. Zavržen citat. Koliko Vam je vremena, poštovani gospodine, bilo potrebno da sročite ovaj pasus? Minut, dva? Sat, možda više? Kladim se na ovo drugo. Shvatate li, gospodine, ironiju koja prestaje da biva blaga. Umem i bolje.
Serenin i Novakov performans prikazivati u školama kao primer lošeg plesa, ideja je koja može da se rodi samo u neinventivnoj, a ambicioznoj misli. Misli koja bi da, kad odraste, bude pamet. Shvatate li, gospodine, ironiju koja ima tendenciju rasta? Umem i bolje.
Serena i Novak plešu po Mesečevoj površini?! Neduhovito, ali ne i neizvodljivo. U eri smo tehnoloških dostignuća koja omogućuju da čak i Vaš neduhovit predlog može biti realizovan. Uz obavezno Vaše prisustvo na istoj toj površini. Tako biste dobili priliku da se makar i na trenutak nađete u istoj galaksiji u kojoj su Serena i Novak. Shvatate li, gospodine, ironiju koja još raste. Umem i bolje.
Cvitiram Vas: „Serena kao da ima mrtve ruke i ide korak napred i nazad kao matora tetka, a Novak preko volje izvodi nešto kao Džon Travolta, ali to mu je previše sramotno, pa pada na kolena. Tako je prebacio čitavu otužnu snagu na Serenina ramena”. Završen citat. Novak pada na kolena, hm?! Pred damom to je sasvim džentlmenski gest, u zemlji Vaših predaka to je bio izuzetno cenjen čin, odraz milošte i poštovanja, koje Vi, nažalost, nimalo ne gajite prema pobednicima Vimbldona. Ne dvoumite se nijednog trenutka da se obrušite na Novaka koji je, kako kažete, prebacio otužnu snagu na Serenina ramena. Ta, kako ste je nazvali, otužna snaga oduvala je sve što joj se našlo na putu do trijumfa na turniru u Londonu. Tom su snagom vladali volja, karakter i misao. Ako niste u stanju da razumete vezu između motorike i toka svesti, pokušajte da padnete na kolena. Shvatate li, gospodine, ironiju koja već počinje da ulazi u narandžasto? Umem i bolje.
U svom tekstu pišete i da je Novak, valjda nekakav hodajući blam, odlučio da okonča agoniju tako što je ustao i prekinuo najdužih šest sekundi u svačijem životu. I ovo je, pretpostavljam, trebalo da bude Vaša vrcava vickastost, ili, možda, grešim? Šest sekundi? Gospodine, za šest sekundi Novak je u stanju da servira as, ode do publike, podeli autograme, vrati se i još jednom servira as. Shvatate li, gospodine, ironiju koja dobija boju mandarine? Umem i bolje.
Citiraću Vas još: „Zaboravite tenis, ovaj video je bio prava pobeda za vikend. To je dokaz da niko nije dobar u svemu i da makar imali crveni plašt i dalje ostajemo Klark Kent iznutra. To je dokaz da je Endi Marej namerno eskivirao finale da bi ovo izbegao. Serena, Novače, dobrodošli u ljudsku rasu”. Završen citat. Da li ste se dobro zamislili nad ovim poslednjim dvema rečenicama pre nego što ste ih satima sricali u mislima. Mala igra reči, gospodine, ako razumete? Pokušaću jednostavnije: da li ste mućnuli glavom pre nego što ste ovu užeglu tvorevinu, s jakom željom da postane misao, pretočili u rasno-politički pamflet? Ili, možda još o njemu razmišljate čačkajući nos po ugledu na neke od zvanica u svečanoj loži? Shvatate li, gospodine, ironiju koja je odavno ušla u crveno? Umem i bolje.
Ironija je, poštovani gospodine, stilska figura, koja kao i maestralno izvedena plesna figura, ostavlja bez daha. I dok ste vi čačkali nos praveći društvo svima koji tog nedeljnog popodneva nisu bili dostojni igranja finala, Novak Đoković, srpski teniser i svetski broj jedan, šišao je englesku travu izvodeći piruete koje ga svetlosnim godinama udaljavaju od Vašeg nosa. U istoriji Vimbldona i svetskog tenisa ostaće zapisano da je tog 12. jula 2015. godine Novak Đoković plesao po travi Centralnog terena hrabro, dostojanstveno, ponosno, misleće, poštujući protivnika. Ukoliko, poštovani gospodine, imate boljeg kandidata za ples na parketu, upriličen u čast pobednika turnira, voleo bih da u njega uprete prstom. Da Novaku pokaže neku plesnu vinjetu kako narednih godina, u kojima će ponovo osvajati Vimbldon, ne bi napravio grešku u koracima. Shvatate li, gospodine, ironiju koja je dosegla vrhunac. Umem i bolje.
I bez ironije. Ukoliko i pronađete nekog ko će bolje od Novaka izvesti pobednički vimbldonski ples, mora postojati jedan uslov. Taj bi prethodno morao, na travi Vimbldona, visoko da podigne pehar pobednika.
S poštovanjem,
Dejan Jeremić, novinar
Beograd, u Srbiji