Osvetli i pobedi!
28/12/2014 |Dragi D,
Božić koji pominješ, proslavila sam s ovdašnjim prijateljima, Ivona i ja i još desetak u jednom italijanskom restoranu. Kažem proslavila, jer sam se uklopila u ambijent i atmosferu, kao što to oni čine kad mi proslavljamo isti verski praznik. Italijanski specijaliteti, italijanska vina, italijanska muzika. Zamisli mene kako pevam kancone. Već vidim kako ti uglovi usana poigravaju.
Priča o božiću na frontu je dirljiva, u isto vreme i poučna. Mnogo je božićnih praznika proslavljeno u rovovima. Mogli bismo na prste jedne ruke da prebrojimo koliko tih blagdana, u proteklih sto godina, nije obeležio neki besmisleni rat. Vaistinu!
Citiraš Šopenhauera. Baklje, svetlo, horizont, noć. To se, naravno, uklapa u filozofsku misao idealiste, a pesimiste koji je tvrdio da je volja osnov svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Zbog toga kaže da je volja nezadovoljna i život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori moguć. Mnogo mi je mračan, crn, nisam zaljubljenik u tu vrstu filozofije. Bliskije su mi njegove teze iz dela „O stilu i pisanju”. U jednom segmentu tog dela, Šopenhauer piše: „Što je pismu adresa, to knjizi treba da bude naslov, znači da najpre ima svrhu da istu dovede do onog dela publike kome bi njen sadržaj mogao da bude interesantan. Pri tom, naslov treba da je karakterističan, a pošto je suštinski kratak, koncizan, lakonski, pregnantan i, po mogućstvu monogram sadržaja”.
Sudeći prema ovim navodima, vratila sam se tvom pismu „Usamljenost slobode” u kojem mi pišeš da si vremenski pratilac, posmatrač, da si svedok, prvo lice množine. Do sada nisam obraćala pažnju na taj detalj, ali sada vidim da smo svakom pismu napisanom jedno drugom davali naslov. Adresu. Kao što to treba da dobije i ono štivo koje si pisao u rokovniku koji čuvam. Svedok, prvo lice množine – to je naslov, jedini pravi naziv romana koji si počeo. Da te, još malo, podsetim.
***
Ako Melvil Fiš nalikuje Kopolinom formatu antiheroja, onda šef njujorškog klana Rik Vilson Grobar pripada modelu koje je filmski bojio Brajan de Palma. I kao što je Kopolin filmski junak stvarao druge, sebi slične, tako je Melvil stvorio Rika.
Dok je Vilson bio u bekstvu zbog optužbe za ubistvo bankara Nikolasa Morgana, o njemu su ispredane fantazmagorične priče u kojima je dokona čašija nalazila utehu nižući pikanterije iz njegovog života za koje ni Vilson nije znao. Jedna od njih bila je i ona o njegovoj opsednustosti gledanja filma „Goti”, klasika o istoimenom mafijaškom bosu s početka poslednje decenije 20. veka. Gledao ga je, pričalo se po kafanama, nekoliko stotina puta, oponašao njegov način komunikacije, divio mu se verujući da je pljunuti on. Što je bilo poptuno netačno, Vilson se nije divio Gotiju, jer film o njemu nije bila njegova kućna literatura. Ne, nadahnjivao se besomučnim gledanjem filmskog serijala o imperiji dona Vita Korleonea, vrhunskih filmova s bioskopskom etiketom „Kum”, rediteljskog vlasništva istog onog Kopole koji je naslikao junaka kojem najviše nalikuje Melvil Fiš. Po načinu na koji je počeo karijeru u podzemlju, život i karijera mafijaškog šefa najviše liči na De Palmin film „Skarfejs” i njegovog junaka Tonija Montanu čiji se san o moći – Svet je moj! – počeo da gasi kada je udario na pogrešnog. I od sebe jačeg. Na stvoritelja.
***
Slažeš se da bi onaj naslov bio sasvim prikladan tvom delu?
I kao što Šopenhauer kaže, postoje tri vrste autora: „Oni koji pišu nerazmišljajući. Oni pišu iz sećanja, iz reminiscencije, ili sasvim neposredno iz tuđih knjiga; oni koji za vreme pisanja misle, misle da bi pisali; i oni koji su mislili pre nego što su prionuli na pisanje, oni pišu jer su mislili. Retki su”.
Neću te svrstavati ni u jednu od kategorija, možda ne pripadaš nijednoj Šopenhauerovoj nomenklaturi pisaca. Možda sam pristrasna, ali napisaću: poseban. Kao takav, poslušaj me i završi započeto. Poslušaj i Šopenhauera: „Ako ljudi moju knjigu makar samo otvore i u nju zavire, ja sam dobio igru”.
Kako verijem da gubitnik nisi, isto toliko ubeđena sam da tvoja priča neće ostati samo u rokovniku.
Daj joj baklju, daj joj luč, daj joj sjaj. Onaj i onakav koji me uvek obasja kada pročitam naslov bilo kog tvog pisma; isti onakav koji me zaljusne makar samo i zavirela među napisane redove. Daj joj adresu i osvetli je.
Ines,
nedelja, 28. decembar 2014.
negde daleko