Onomatopeja zla
06/07/2019 |
IM000835.JPG
Piše: Dejan Jeremić
Karikatura, osvanula u jednim dnevnim novinama, na kojoj bivši hrvatski teniser Goran Ivanišević puca iz automatskog oružja oko nogu Novaka Đokovića nije čak ni karikatura, kao što ni novine koje su je objavile nisu novine. Karikatura jeste, naime, ono što italijanski koren reči i kaže: zaoštreno poentiranje prikazivanja društvenih i političkih tema i okolnosti. Ali ne i nužno nakazno tumačenje svakodnevice i delovanje aktera javnog života, niti je maliciozno sagledavanje fenomena koje su društvu dati na raspolaganje i tumačenje.
Zato i narečena dnevna novina (koja je sve drugo samo ne to!) – koja objavjuje onakav prikaz „treniranja“ srpskog tenisera koji pod baražnom vatrom skakuće uz „prikladan“ komentar starijeg hrvatskog kolege – jeste najprikladnije mesto za crtež vredan isključivo gnušanja i prezira.
„Oh, kako je lijep osjećaj pucati na Srbe… oh, ti meci… oh, konačno mi se ispunio dječački san!“, piše u oblaku iznad Ivaniševića. Kako se neretko karikaturama dodaje i tekst da bi efekat nacrtanog bio pojačan, autor je akcenat stavio upravo u oblak gde je, pritom, „mašingever“ sredstvo, oružje u službi teksta koji Ivanišević izgovara, artefakt koji snagom ispaljenih metaka naglašava izgovorene Ivaniševićeve misli. U svakom slučaju, nacrtana splačina neodvojiv je deo neopevanog smeća koje sebe naziva dnevnom novinom. Otuda, šizma – koja je zadesila dva naroda – nastavlja da živi na stranicama najopskurnijeg štampanog izdanja u istoriji srpskog novinarstva.
Mnogo je onih koji će se po viđenju nacrtanog grohotom smejati iz potrebe zadovoljstva i naslade a s podgrejanom mržnjom, pritajenom i privremeno potisnutom ali nikada ugašenom. Istom onakvom kakvom je autor crteža šarao po papiru. Takvi će i ove redove zasuti uvredama i sintagmama u narodu poznatim kao psovke no, to je isto tako mizerno i nevažno, taman onoliko da jedva može da popuni oblačić iznad njihovih blasfemičnih tokova svesti.
Apostrofiranje jedne mržnje drugom nije ništa drugo do raspirivanje straha, sejanje zla i reanimacija zveri.
Goran Ivanišević, da podsetimo, nekadašnji je jugoslovenski a po raspadu SFRJ jedan od najuspešnijih hrvatskih tenisera. Osvajač Vimbldona, još tri puta finalista tog turnira, pobednik Dejvis i Hofman kupa i Svetskog ekipnog prvenstva, nosilac dve bronzane medalje sa Olimpijskih igara. I, kako tvrde oni koji misle kao kreatori crteža na kojem Goran ima naslovnu rolu, mrzitelj je Srba. Pripisuje mu se da je u ratnom vremenu 90-ih javno proklamovao mržnju prema Srbima. Sve da i jeste tako, crtež na novinskom papiru nije ništa manji zločin od onog koji se pripisuje Ivaniševiću. Za izgovoreno pre više od 20 godina Ivanišević ima moralnu i ljudsku odgovornost i sam će svoj krst/križ nositi.
Voleli Novaka ili ne, samo on ima ekskluzivno i isključivo pravo odluke kome će poveriti mandat trenera. I za to mu isplatiti dogovorenu sumu. On bira, on odlučuje, on plaća. Dušebrižnicima koji prebiraju po Novakovom bankovnom računu sve mereći koliko srpskog novca nepovratno odlazi omraženom hrvatskom treneru nedokučiv je svet ponude i potražnje, svet sporta. I svet kao takav, mesto za život svih. Jednak i ravnopravan. No, ko to da objasni moždanim vijugama zakržljalim u prošlosti iz koje, za zadovoljenje svoje duševne gladi, konzumiraju isključivo strahote. A onda ih štancuju na roto-papiru.
Crtež naslovljen „Kako Ivanišević trenira Novaka“ porodio se u prizemnoj svesti lišenoj humora. I etike. Neka onda ne čudi zašto ono „ra-ta-ta, ra-ta-ta…“ odzvanja s crteža kao onomatopeja zla. Svojstvena umovima praznim kao čaura.
Ime autora nacrtanog nakaznog anticivilizacijskog uratka, kao i naziv dnevne novine koja mu je pružila utočište, neću pomenuti. Ignorisaću ih većim gnušanjem i prezirom no što su saučesnici u kreiranju kvazihumora uspeli da iznedre spram Novakovog trenera. Gem, set, meč. S nulom.
6. jul 2019.