Ogledalo medijske kaljuge
28/02/2014 |Fudbalsko prvenstvo je očajno, igra se najlošiji fudbal, filmovi koje emituju televizije ne zavređuju više pažnje od ovih dvanaest reči, kvizovi nikada dosadniji, no, uprkos tome, hroničar srpske stvarnosti ovih dana ima pune ruke posla. Za to može da zahvali uzavreloj atmosferi pred vanredne parlamentarne izbore 16. marta, njenim akterima, potpaljivačima ionako vrele političke klime. Medijima obaška. Njima ponajviše.
Predizborna kampanja – koja će sigurno ući u najuži krug za naziv najprljavije – razvrstala je medije po sedištima stranaka što je većina zdušno prihvatila kao „pomak” u razvoju nezavisnog novinarstva. O takvom novinarstvu, pojedini urednici disertacije pišu u stranačkim i partijskim izbornim štabovima. Po diktatu. Razvrstavanje je otišlo samo u jednom smeru – ka cilju kojem mediji teže, u trci dodvoravanja odlazećoj vlasti ili Aleksandru Vučiću, svejedno. Ako se zna da su pojedina ambasadorska mesta rezervisana za neke glavne i odgovorne urednike, ne čudi što je medijska gužva pred Vučićevim dverima tolika. Posle 16. marta čitaće se o urednicima koji će ambasadorski agreman odneti u neku od zemalja u regionu. Zašto u regionu, zašto ne u Vašington? Zbog toga što je za Vašington već viđen jedan pisac i zbog toga što urednik ne govori nijedan strani jezik. Lakše će se snaći na Trgu bana Jelačića. Upozorio sam na vreme.
Budući da upućeni kažu da se funkcije i ambasadorska mesta dele po kafanskom principu – uz deset s lukom – u blizini jednog beogradskog stadiona, podela je verna kopija stanja u fudbalskom prvenstvu. Očajna. Svakodnevno vidljiva na kioscima štampe. Nego, jel’ neko na tim kioscima video „Aferu”? Ako je se iko seća. To je onaj „nezavisni” nedeljnik „usred srede”, „istraživački” orijentisan, onaj koji se pojavio pre petnaest dana u misiji jednokratne partijske kampanje; onaj koji se hvalio prodatim tiražom prvog broja. O tome se hvalio u drugom broju. Treći (koji se nije pojavio usred sedmice), ne hvali se ničim. Valjda zbog toga što ga nigde nema. Možda su u toj firmi odustali od daljeg štampanja i objavljivanja, procenili da je građanstvu skupo da baca promotivnih 10 (za prvi broj) i, takođe promotivnih, 20 dinara (za drugi) ako se zna da za taj novac mogu da se pazare higijenske papirne maramice. Ili paketić toalet papira. A možda je tiraž trećeg broja rasprodat u pretprodaji?!
Medijska slika je, više no ikada, bojno polje, kaljuga, poprište sudara krvožednih, živi pesak za neistomišljenike režima i poltronskog novinarstva. U sveopštem ništavilu to (kao da) nikome ne smeta, esnafska udruženja ćute, ušuškana u truli kompromis ne zameraju se nikome, ne pozivaju na novinarski kodeks i etiku. Oglasiće se kada sve prođe, kada ovde sve zaveju snegovi i šaš i kada će moći „mudro” da kažu da su neki mediji malo preterali. Možda. To, možda, kažu ukoliko naknadna pamet proceni da su neki mediji, možda, preterali. „Neki mediji” odveć je blaga odrednica za grešnike svetog novinarskog zanata; ona bi pre mogla da se odnosi samo na one koji su ostali verni tom poslu. Njih ćemo klasifikovati kao tragove. Zagubljene u bespuću.
Mračna stvarnost, loš televizijski program, očajno loše fudbalsko prvenstvo i dosadni kvizovi jesu odraz slike u političkom/medijskom ogledalu. Nije greška reći ni – odraz iz političkog/medijskog ogledala. Kome pripisati krivicu zbog činjenice da je odraz istovetan slici, a slika odrazu? Krivo je ogledalo.
Objavljeno na: http://kolumnista.com/author/dejan/, 28. februar 2014.