Odbrana od zaštitnika
27/01/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Ombudsman može da kontroliše sektor odbrane, a oni njega ne. Pa ni BIA. To je suština – nadležnost u zaštiti slobode od zloupotrebe. Zaštitnika ne bi ni bilo da nema osionosti u raspolaganju legitimnom silom. Državne i druge tajne ponovo su javna tema. Zaštitnik građana Saša Janković tražio je neke podatke od Ministarstva odbrane, ama, ovi ne daju. A sve u vezi sa tučom koja se između žandarma i „kobri” odigrala na dan „Parade ponosa”.
Sve tajne službe u državi kontroliše premijer, pa bar na posredan način i sve učesnike u tuči. Da podsetimo, tada je, uz „kobre”, koje su bile u civilnim odelima, najviše batina dobio premijerov brat Andrej.
Nije bilo odgovora na pitanje šta su pripadnici elitne vojne formacije tražili u društvu sa braćom visokih državnih i gradskih funkcionera (bio je prisutan i brat Siniše Malog, ali je on legao na tlo i izbegao pendrek). No, dobro, to je već deo loše istorije Srbije. Neka od nejasnih i mutnih varijanti zloupotrebe vlasti i sile.
E sad, radeći svoj posao, ombudsman je tragao za detaljima, jer je uglavnom suština u njima. Pokušao je da kaže ministru odbrane kako ima naznaka da se VBA bavi nekim radnjama koje nadilaze njene nadležnosti. Moguće da je Saša Janković išao previše odlučno, donekle ignorišući nepromenjivu ćud službi: one mogu da kontrolišu sve, a njih niko.
To je inače prećutna lozinka, jedno od nepisanih sumračnih pravila na kome opstaju sve službe te i sličnih vrsta na svetu. Ali, svuda se vodi računa bar o formi, ili nekom njenom segmentu. A to je da su „tajne službe pod kontrolom civilne vlasti”. Forma je, naravno, zadovoljena, evo, taj posao u ime demokratskog poretka obavlja premijer. Ali, čovek ima mnogo posla, i red je da tu počast ustupi nekom drugom, kao što je u svoje vreme učinio sa Ministarstvom odbrane.
Bez obzira ko kontroliše službe, ili bar to pokušava, suočava se sa skoro nepremostivim barijerama. Teško ih je kontrolisati, jer je u njihovo funkcionisanje ugrađena svojevrsna „kvaka 22”. Dakle, nije sporna civilna vlast, kao ni odlučnost vlasti da spreči moguće otuđenje sile, koja će sve što može podrediti svojoj volji. Da bi se bilo šta stavilo pod racionalni civilni nadzor, potrebna je informacija o stanju stvari. Ona kvaka je u tome što signale iz službi mogu da daju samo one, uz monopol na informaciju kao okolnost koju niko nije u stanju da ospori. Naprosto, jer nema informaciju kojom bi to uspeo da uradi.
Na tom nivou, krug bi mogao da bude zatvoren, kao zavodljiva verzija bezizlaza, uz nove (neproverene) dokaze o svemoći civilnih i vojnih službi bezbednosti, ili agencija, kako se danas bezazleno zovu. Ali, u tom krugu se sakriva iluzija o svemoći, koja dolazi od nedostatka dokaza o poreklu sile.
Otprilike, službe žele da ostave utisak o sebi da su moćnije nego što objektivno jesu, pa je u tom smislu zanimljiva pozicija ministra odbrane u odnosu sa zaštitnikom građana.
Ministar je prvo bio iznenađen saznanjem da se Saša Janković uopšte usudio da zatraži nekakav izveštaj. Zbog čega je bio iznenađen? U Ministarstvu postoji pravni tim koji je mogao da ga posavetuje pre javnog iznenađenja: dakle, ombudsman može da kontroliše sektor odbrane, a oni njega ne. Pa ni BIA. To je suština, nadležnost u zaštiti slobode od zloupotrebe. Zaštitnika ne bi ni bilo da nema dosledne osionosti u raspolaganju legitimnom silom. Bilo je toga, i svakako ovo nije poslednja afera takve vrste.
Ali, zabrinjava logika ministra i njegovih jednomišljenika, koja se sastoji u jakom funkcionerskom čuđenju: ko si bre, ti da se mešaš u rad vojne službe, i kako uopšte smeš da postavljaš takva pitanja? I još istraga protiv ljudi koje je neko iz vojske poslao tamo gde nisu pripadali.
Tako je (nehotice ili hotimice), bar simbolično, iznova uspostavljen model zaštićenih misterioznih zona u koje se ne može i ne sme dirati. Posebno to ne sme onaj kome je kontrola potencijalno otuđenih sila u opisu poslova.
Zaštitnik građana se požalio javnosti da se kao građanin ne oseća sigurno, i da je u svom poslu ostao bez zaštite. Dobija pretnje, za neke od njih smatra da dolaze iz mračnih paralelnih svetova, ili one vrste ljudi koji smatraju da zaštitnik građana ugrožava državu.
Jer ona (država) je važnija od građana, pa o kakvoj je onda zaštiti reč? Za ovakvu logiku zaslužni su i neki funkcioneri vladajuće stranke, koji su izvrgli zaštitnika nekontrolisanim verbalnim pogrdama, i tako ohrabrili ljubitelje državne vlasti i objasnili njihovu supremaciju nad građanskim slobodama.
Ne verujem da je bilo ko iz BIA, na bilo koji način upućivao neprijatne poruke Saši Jankoviću. Kao frontmen, ministar odbrane je to uradio onako kako je mislio da je najbolje za njegov resor.
Po našem skromnom sudu, ministar odbrane je morao da bude na strani zaštitnika, jer je u konačnom smislu to i njegov posao: sigurnost građana. I da sa ministrom policije na najrazumniji način razreši surevnjivost između policije i vojske, jer toga, kao i uvek ima. Pre svega da ne dozvole da se ljudi biju međusobno, jer takvi obračuni proizvode opravdanu nesigurnost građana. I tu je samo jedan Saša Janković malo.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Odbrana-od-zastitnika.lt.html, 27. januar 2015.