Nova kasta
17/12/2014 |Piše: Ljubodrag Stojadinović
Najbogatiji ljudi u Srbiji duguju državi skoro milijardu dolara poreza. Eto, rešenja za praznu državnu kasu.
Ne bih dosađivao poštovanim čitaocima bilo kakvom novom verzijom priče o Aleksandru Vulinu. Uveren sam da je taj ministar svojim prečestim istupima povodom bilo čega, to učinio sam: bio je dosadan, neprijatno nametljiv, nervirao inače krotko građanstvo, davao izjave koje su bez smisla. Vređao zdrav razum anestezirane i osiromašene Srbije.
On je pokazao da ne poznaje politički sistem, ne pravi razliku između države i društva, ne razume odnos između socijalnog spokoja i ostvarenih prava i birokratske državne samovolje. Pa, kako je onda postao ministar? Upravo zbog svega što ne poznaje i ne razume.
Tako je ministar rada i još koječega postao reprezentativno lice vlasti, vesnik dijabolične projekcije naše budućnosti, glasnik najgorih vesti, tumač nastrane logike oduzetih prava, lik sa fantastičnim moćima nadripolitičke mimikrije.
Ipak, ovaj tekst nije posvećen ličnosti i delu jednog ministra, ali bez njega se ne može pojmiti suština vladanja u Srbiji, niti agitprop mračnog optimizma koji proizilazi iz pozicije oligarhije na vlasti.
Kao i prethodnih pola veka, društvo se nalazi u fazi „temeljnih reformi”. Pokušao sam da napravim inventar modernih zahvata u samostalnoj Srbiji, ili državi kojoj je pripadala kao federalna jedinica. Nije zabeleženo vreme koje je proteklo bez reformi. Uglavnom, svaka od njih je zahtevala velika odricanja u korist bolje budućnosti, koja je uvek pred nama, a nikako da je dostignemo.
Da je pravde, ta budućnost bi odavno bila ovde, uz blagostanje i socijalni spokoj. Beskonačno čekanje bolje budućnosti poništava vreme koje nam je dato za život, i predstavlja manje ili više dobro konstruisanu zabludu, skoro ravnu onoj o večnom raju „na drugoj strani”, kad sve ovde prođe.
Valja razumeti da je takav odnos prema stvarnosti, manje ili više svojstvo svake vlasti. Mada, do ove godine nikada nije bilo ilegalnog zavlačenja državne šape u džepove građana. Pošteđeni su samo oni koji inače nemaju od čega da žive.
To je logika građanskog propadanja, rušenja temelja takozvane srednje klase i najava daljeg spiralnog siromašenja. Premijer kaže da će građani ove države, za tri, četiri ili pet godina, a možda pre ili kasnije, živeti znatno bolje.
Ne bih sumnjao u to da premijer misli ozbiljno kad govori o dalekoj zelenoj grani za građanstvo. Svaka vlast, pa i ova, za svako zlo optužuje prethodnu. U politici, to je racionalna odbrana od sopstvene vladajuće destrukcije. Pogotovo u državi u kojoj zaposlene stranačke vojske ne moraju da rade ništa, a prisilno moraju samo nezaposleni. Rekao bih da iz odnosa moći i vrednosnog sistema proizilazi i depresivni socijalni položaj većine građana.
Predsednik i premijer se, pored ostalog, ne slažu o modelu rešavanja „tajkunskog fenomena”, mada je, po mom skromnom sudu, on inače nerešiv. Pre svega zbog čarobne snage novca i uticaja gotovine na sivu zonu u kojoj su upleteni interesi političkog i realnog podzemlja, i nove kaste koja osvaja tržište uticaja, i već stiče svoje prve milione.
Kad se naprave bilansi otimanja, ovde je novca ipak malo, a pretendenata previše, pa se svako snalazi kako ume: od neplaćanja poreza, kredita koji se ne vraćaju, astronomskih plata za štetočine, trgovine uticajem, bušenja ionako traljavih zakona, daljeg devastiranja nesrećnog pravosuđa, zaborava za razbojničke privatizacije.
Ako tome dodamo i lošu, podaničku i servilnu prodaju kapitalnih državnih resursa, računice pokazuju da je ogromna gomila para (smatra se, i preko 15 milijardi dolara), praktično isparila za petnaestak godina u kojima su se odvijale bar četiri temeljne reforme.
Sve vladajuće klike u prošlosti dale su svoj doprinos rasparčavanju bogatstva zemlje. Nijedna vlast nije umela da se izbori sa sistemskim pljačkama, ako je to uopšte želela. Najbogatiji ljudi u Srbiji duguju državi skoro milijardu dolara poreza. Eto, rešenja za praznu državnu kasu.
Ali, tajkuni umeju da brane svoje bogatstvo, a penzioneri i srednjoškolski nastavnici svoje siromaštvo ne mogu. U međuvremenu, kao i uvek ranije, vladajuća grupa je vidno popravila svoje imovinske karte, i to su sada, po svim standardima vrlo bogati ljudi. To je nova (najnovija) kasta, izrasla na bezobzirnom unovčavanju političke moći. Za njih su građani samo mera za upoređivanje koliko su se uzdigli, i predmet sumnjivih reformskih eksperimenata.
Kako će Verbić da ubedi profesore da im nema spasa od smanjenja ionako nedostojnih plata? Ti ljudi se bave onim što je u ovom društvu najvrednije i najvažnije. Novu generaciju pametne srpske dece uče siromašni profesori koji svoju muku objašnjavaju lošim đacima iz vlade. Neće vredeti. Ako to ne može Verbić, pustiće na njih Vulina da im kaže u čemu je stvar.
Ljubodrag Stojadinović
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Nova-kasta.lt.html, 16. decembar 2014.