Nepovratna pesma
04/01/2015 |Dragi D,
Novogodišnja noć, kao što si rekao, nije više onaj osećaj ushićenosti i iščekivanja. Ona je jedna od mnogih sličnih, a istovremeno i veoma različita od nekih koje su nam nekada pružale više radosti, optimizma i nade. Zahvaljujući tvom pismu, čak i ovde, daleko, osetila sam duh beogradske praznične noći, kojoj taj kompliment ne pristaje. Neka te ne izenadi to što ni ovde nije bilo one razdraganosti koja oslikava takve svetkovine, tek tu i tamo zalutao bi poneki usiljen, veštački osmeh nastupajućem novom godišnjem trajanju svih naših života.
Taj prelazak iz starog u novo, prividan prelazak kojim se istovremeno označavaju i kraj i početak, provela sam kod Ivone na sedeljci u nevelikom društvu, ali dovoljno veselom i opuštenom, dovoljno da teskobu neizvesnosti onoga što donosi novo, potru vedrina i smeh. U ponoć je pukao čep boce šampanjca. Na prozore koji su se maglili udarale su pahulje prvog ovogodišnjeg snega, ostavljajući vlažan trag koji je mutio obrise gradskog svetla, šarenila reklama i prkosile buci koju su stvarali ulični svirači. Sneg, topla reč koja podseća na rusku noć.
Drugog dana ove godine, tradicionalno već, posećujemo retrospektive najpoznatijih reditelja u History Cinema, bioskopskoj dvorani nalik našoj Kinoteci. Ove godine, na repertoaru su italijanski majstori: Felini, De Sika, Antonioni, Bertoluči, Pazolini, Antonioni, Roselini, Zafireli, braća Tavijani. Retrospektiva je otvorena Pazolinijevim „Jevanđeljem po Mateju”, delom koje smatraju najboljim ostvarenjem o životu Hrista. Pazolini je, mada perverzan, latentni homoseksualac – koji je prvo homoseksualno iskustvo doživeo s nekim studentom iako je u njega tada bila zaljubljena Slovenka Pina Kalč – bio pobornik škole mišljenja koje zastupa tezu da Hristovo učenje ima mnogo toga zajedničkog s Marksovim. Ovo, zapravo, važi obrnuto, Marks je, ipak, podosta mlađi od raspetog na Golgoti.
Sledećih dana gledaćemo još tri njegova filma, „Dekameron”, „Cvet hiljadu i jedne noći” i „Salo ili stodvadeset dana Sodome”. Čudak je bio taj Pazolini, buran život i strast vukli su ga ka temama koje je filmski maestralno pretakao u remek-dela; onostrano kao merilo vrednosti bivših, sadašnjih i svih budućih vremena. Čudna je i njegova smrt. Čitala sam njegovu impozantnu biografiju koja ipak do kraja ne rešava misteriju njegovog ubistva. Još se spekuliše o okolnostima pod kojima je nastradao.
Zvanična verzija kaže da je ubijen 2. novembra 1975. godine, brutalno, pregažen kolima na plaži Ostia nadomak Rima, na mestu koje je često bilo poprište događaja u njegovim delima. Iste noći, policija je zaustavila vozača „alfa romea” zbog brze vožnje. Bio je to sedamnaestogodišnji Đuzepe Pino Peloci, koji je odmah uhapšen jer je ustanovljeno da automobil pripada Pazoliniju. Peloci je priznao da je večerao s Pjerom Paolom, a zatim se u njegovom društvu uputio ka plaži, na kojoj je, kako je tvrdio, odbio Pazolinijeve seksualne usluge i u samoodbrani ga pretukao na smrt. Posle trideset godina od zločina Peloci je opovrgao iskaz i otvorio novo poglavlje afere o Pazolinijevom ubistvu. Kontroverzni reditelj, protokolisani komunista, kojeg će Partija isključiti iz svojih redova zbog homoseksualnog opredeljenja, stradao je pod, ni do danas, nerazjašnjenim okolnostima. Sumnja se da je baš njegova politička opredeljenost bila kamen u cipeli njegovih neprijatelja i da zadah smrti dopire s tih strana. Ateista koji je Hrista hteo da pomiri s Marksom pao je kao žrtva komunističke utopije, ideologije o jednakosti; jednakosti čak i pred Hristom kojeg je komunistička dogma proglasila za personae non gratae.
Zanimljiv i buran život stao je u knjigu koju sam čitala u knjižari Ivoninog verenika. O njemu ti do sada ništa nisam pričala. Fulvio je južnjak, Napolitanac, svršeni student psihologije koji je ordinaciju s kaučem zamenio poslom knjižara, vlasnika četiri prelepe knjižare i jedne antikvarnice rustičnog izgleda koja odiše domaćom atmosferom, bliskost koja može da se oseti samo na takvim svetim mestima, među knjigama koje mirišu na bezvremensku očuvanu vrednost, ambijent prisnosti koji sam poslednji put davno osetila kod Ace i Ivice, u knjižari u Cetinjskoj ulici. I u Fulvijevoj knjižari, kao onda u Cetinjskoj, u jednom uglu stoji pianino, nekoliko bidermajer fotelja, okrugli sto od orahovine i dve lampe s abažurima boje starog zlata. Mir, tišina slobode u svetu knjiga.
Često s Ivonom svratim u neku od tih knjižara, i uvek s obećanjem da ćemo samo nakratko obići police s novim izdanjima, i uvek, naravno, to nakratko bude celodnevni, često i celovečernji, ritual listanja i čitanja, zanos koji bih opisala kao stalno vraćanje istom. Ponekad sednem za pianino, i zasviram. To me opet vrati u knjižaru u Cetinjskoj u kojoj sam svirala etide dok si sedeo zadubljen u neku od novih knjiga, tebi omiljenih pisaca.
Jednog toplog septembarskog dana nagovorio si me da, nakratko!, svratimo do Ace i Ivice, da, kako si rekao, samo baciš oko, da vidiš da li je stigla Brehtova knjiga „Poslovi gospodina Julija Cezara”; to nakratko trajalo je koliko i svako moje u Fulvijevim knjižarama. I tada sam sedela za pianinom kada si umesto partiture stavio knjigu pesama Mike Antića. Mislim da se moj vrisak čuo do Doma omladine. „A, Breht?”, pitala sam. „Koji Breht?”, činio si se nevešt. „Zar nismo svratili da proveriš da li je knjiga stigla?”, bila sam uporna. „Stigla je”, očima si pokazao na pianino na kom se, umesto nota, blistala smeđežuta Mikina knjiga.
I onda još jedan moj vrisak, pravi ženski, nekontrolisano srećan kada sam otvorila i pročitala posvetu. „Uputstvo za upotrebu: strana 58., D”. Nisam umela da sakrijem tremu, uzbuđenje, sreću, tresla sam se iznutra, titrala kao vejka i ponavljala u sebi: Nemoj da se onesvestiš, ne sada. Diši duboko, Ines!
Bez daha, doduše iz nekoliko pokušaja, otvorila sam stranu 58. i, podrazumeva se, očima iz kojih samo što nije kanulo najpre pogledala naslov pesme, potom tebe, pa opet naslov, pa tebe koji si se, po običaju, pravio luckast i neobavezno dobovao prstima po dirkama klavira, čineći se nezainteresovan za moj mali univerzum koji si mi upravo poklonio. Nepovratna pesma. Crvenim flomasterom zaokruženi početak prvog i kraj drugog dela.
„Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.
…
Al ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.”
Ines,
nedelja, 4. januar 2015.
negde daleko