Nema ‘leba bez lopate
05/04/2014 |Draga Ines,
Bez obzira što sam ponešto od toga znao, uživao sam čitajući o Kopoli, Brandu i „Kumu”, uvek je dobro saznati i naučiti još nešto. Saznajem i učim svakodnevno, ponekad i iz izjava onih koji nisu učili na vreme ali poručuju da je učenje preduslov znanja (sic!). Ne znam kako drugačije da objasnim ono što takvi – s manjkom znanja a s viškom saznanja – nemuštim jezikom pokušavaju da nam kažu. Valjda su u poznim godinama spoznali značaj obrazovanja, nauke i duhovne nadogradnje što im daje pravo da s pozicije doživljene katarze sole pamet.
Mogao bih i ja da poručim nešto, da dosolim. Učite dok ste mladi da ne biste kao predsednik svih građana morali da se obrazujete pod stare dane. Učite dok još niste ophrvani bračnim obavezama da ne biste kao suprug prve dame morali da joj donosite kamenje s putovanja. Učite dok ne omatorite da ne biste kao akademac tek u sedmoj deceniji života dobili status mastera bilo kojih nauka. Učite i vežbajte dok je u vama zdrav duh u još zdravijem telu da ne biste u penziji morali da se bacate po tatamiju zarad majstorske džudo titule nosioca crnog pojasa. Učite, ne hvatajte zjala, jer vam se u protivnom može omaći da postanete predsednik svih građana.
Ja sam to tako shvato. A shvatio sam zahvaljujući predsedniku Tomislavu Nikoliću (hvala mu!) koji je nešto slično poručio studentima, juče, na Dan studenata, dan koji je i sam donedavno slavio.
To sam saznao i naučio iz televizijskih vesti u kojima je bilo i ovakvih scena: stojeći na nekoj livadi, novinar B92 govori o razrešenju dužnosti zamenika direktora Bezbednosno-informativne agencije Dragana Markovića Markonija. Da je učio na vreme ne bi s poljane izveštavao o tome. Kao da izveštava o čobaninu koji je izgubio stado, nema razlike. Da su oni koji su ga poslali na ledinu učili na vreme ne bi ga slali na utrinu, čak mislim da ga ne bi takvog neukog ni primili u redakciju. A ambijent je potpuno isprazan, ne odgovara temi, nema nijednog elementa koji bi se mogao dovesti u vezu s razrešenjem drugog čoveka BIA. Ono, nije da je livada potpuno beživotna, ima tu zelene trave, nekog šiblja, tu i tamo poneki maslačak. I živa ograda. Živela priroda, živela životna sredina, živela zaštita od onih koji je uništavaju. Za pismene dovoljna je tabla s natpisom: „Ne gazi travu”. Reportersku stand up, nedovoljan – jedan.
O reporterima ćemo svakako još razgovarati, oni će nas tek iznenađivati „kreacijama” sa Svetskog fudbalskog prvenstva u Brazilu, koliko za dva meseca. Svesni smo, i ti i ja, da ne bi trebalo mnogo da očekujemo, da išta očekujemo. Osim zelene trave. Bez ijednog maslačka. Šta bi sada na to rekli Crnjanski i Albert Kami? Prvi je igrao beka, ne baš nežnog ali srčanog borca, tek kasnije je seo i napisao „Seobe” i „Roman o Londonu”. Kami je u mladosti bio golman juniorskog tima Racing Universitaire Algerios s kojim je osvojio Severnoafrički kup prvaka. I on se posle toga bacio na olovku i papir s kog smo čitali „Stranca” i „Kugu”.
Umeo je Kami štošta da kaže o moralu, o tome kako politički autoriteti pokušavaju da zbune masu kojekakvim moralnim vrednostima da bi stvarnost prikazali komplikovanijom nego što jeste a sve zbog sopstvene dobiti. O tome smo učili iz njegovih knjiga. Učili smo na vreme. A pošto smo na vreme pročitali Crnjanskog i Kamija, naučili smo da prepoznamo šta nam svojim pričama poručuju oni koji – oslobodviši se prethodno lopate – sede pored kazana u kom se peče šljivovica.
Pijano lamentiranje nad moralnim vrednostima zarad vlastite koristi. Zakasnela omamljujuća katarza.
D.
5. april 2014.
Beograd