Ne naginji se van
19/01/2015 |Draga Ines,
Jutro me je dočekalo u sivilu magle, tmurno, ne i hladno. Magla je okuprala grad tokom noći; u sitne sate vraćao sam se iz montaže kroz gustiš oblaka koji se spustio na ulice, kroz ono smogovito pramenje koje se valja u talasima. Kao u poznu jesen, a jesen nije, ni zima nije, ovo je neko godišnje doba koje se računa novim kalendarom, novim meteorološkim prognozama. Ni vreme nije kao nekad. Uzjogunilo se, bije neku svoju bitku sa samim sobom.
Pamtim jedno letnje maglovito jutro, cik zore, i pitanje: „Otkuda magla u ovo vreme?” Spustila se da te sakrije od usnulih. Širok osmeh rekao je da nemaš kud da se sakriješ, u magli će ostati tragovi. A žurili smo ka Železničkoj stanici. Dvoje putnika koja će desetak sati kasnije biti dvoje turista na Stradunu. Dva ranca, jedan šator, jedna vreće za spavanje.
S nestrpljenjem si čekala da se sretneš sa skalinama, da čuješ Ibricu, njegovu „Mačku” i vidiš Vagabunda. Delio sam to nestrpljenje jednakom strašću koju sam, naravno, skrivao kao vidokrug sputan u magli.
Bilo je žarko leto i more je bilo mlako kao bara posle letnjeg pljuska, mirno more, staklasta površina o koju su se zraci biserno odbijali i vraćali nebu. Debela morska voda čak i za sunce zauvek je tajna. U vodi, pitanje: „Ovo plavetnilo ispod i iznad nas, da li su to lik i ogledalo? Ako jesu, šta je od to dvoje lik? Šta je ogledalo?” Baš si umela da mučiš pitanjima koja su zahtevala filozofske odgovore, najčešće prećutane.
Ćutanje kao posle odgledanog Fosovog filma jedne večeri posle dolaska s plaže. Tvrdila si da je Roj Šajder muškarčina, da nisi fan Džesike Lang, ali da joj ne osporavaš umetnost glume. Da, rekla si i da je Džesikin suprug, Sem Šepard najseksipilnija muška figura koju si videla. Molim? Na filmskom platnu, dodala si. A film smo gledali ne trepnuvši, otvorenih usta, ne mogu da tvrdim da smo i disali. Iz biskopa smo – u večernju gradsku vrevu – izašli nemi. Čuo sam samo žamor mnogih stranih jezika, pokoju reč domaćeg, zvonilo je sa crkve, zvuci koji dopiru iz daljine. Nisam čuo tebe, nisam čuo sebe. To je valjda bio sav taj džez.
Petnaest dana provedenih na plažama Dubrovnika nije bilo dovoljno za naše morske apetite, ali je bila granica naših džepova. Istim vozom, u jedno kasno popodne, krenuli smo nazad. Tada nismo znali da će to biti i poslednje letovanje u tom gradu. Naše zajedničko. Od tada, u Dubrovniku sam bio dva puta. Na Stradunu zvona još tuku onaj džez.
Imali smo sreću da u kupeu nemamo saputnike. Polovinu puta si prespavala, drugu polovinu provela si na prozoru. Oslonjena samo vrhovima prstiju na sistem za grejanje vagona. „Nicht hinauslehnen!” Pogledala si me s čuđenjem. „E pericoloso sporgersi”. I dalje si me gledala upitno. „Glumiš Selmu?”, pogledom sam ti pokazao pločicu pod prozorom. Taj smeh se ne zaboravlja, a ni odgovor: „Kad bi znao kakav je osećaj vetar u kosi.”
Čitao sam neke novine koje su se zatekle u kupeu, mislim da su bile bar desetak dana bajate, što i nije igralo ikakvu ulogu, vreme je ionako stalo i ostalo na skalinama. Pripaljujem cigaretu šibicom i čujem te: „Znaš, ljudi su odavno izumeli upaljač”. Nisam dizao pogled s novina: „Najzdravije je grejanje na drva.”
Sela si i rekla mi da se ponašam kao junak Kaporovog junaka: „Hoćete li mi sada profesore Babiću reći ono što ste izgovorili na kraju svog predavanja? Hajde, dovrši rečenicu, reci – A do tada, gospodo, pamet u glavu. I ne naginjite se kroz prozor”.
Napolju je, naime, život, zaustio sam da kažem. Nisam izgovorio. Tamo, napolju, pejzaž se gubio u pomračini kao što je nestajao u magli onog beogradskog jutra. Život je negde na nekom putu koji neretko nije izbor, moranje je. Život jeste tamo negde napolju, pomalo magličast, ponekad skriven tamom; tamo je iza okvira, s one strane prozora vagona. Ostao je podeljen u sećanjima, zvucima Fosovog filma, u rečenici: „Showtime, folks!”, podeljen prozorom vagona preko čijeg si se okna naginjala van.
Nedugo posle toga, tamo si i ostala.
D,
ponedeljak, 19. januar 2015.
Beograd