Nastaviće se…

24/11/2014 |

Dragi D,

Bioskop, kako to arhaično zvuči. Tvoja priča o „neposlušnim” mladim ljudima koji žele da ni od čega naprave nešto, da od rupe koja se nekada zvala bioskop „Zvezda” načine bolje mesto za život, samo je kockica uklopljiva u mozaik društvenih prilika. One su, teško mi je da priznam, jadne, bedne, ponižavajuće. Nedostojne ljudskog.

Nadam se, a hoću da verujem u to, da će „okupatori” bioskopa uspeti u svojoj nameri. Bila bi to velika pobeda razuma, a razum je, ako me pamet služi, sposobnost razboritog rasuđivanja. Logičkog i kritičkog mišljenja. On je poimanje. Tu su lekciju mnogi preskočili ukoliko su uopšte nekakve škole završili. A kako vidim, ima ih s lažnim doktoratima koliko i onih pacova u bioskopu, koje pominješ u pismu.

Setna je ta naša priča o bioskopu. Bioskopska priča koja nije ispričana do kraja. Bez obzira na to što je bioskopu došao kraj, ona u mom sećanju još postoji, živo postoji. Sećaš li se Vendersovog „Neba nad Berlinom”? Gledali smo ga na FEST-u, u Domu sindikata. I sa projekcije izašli nemi kao izbačeni iz kadra koji je prethodio ton-filmu. Vilhelm Ernest, tako se Vim zove, bio je moj omiljeni reditelj. Volela sam njegov „Pariz Teksas”, Nastasju Kinski u tom filmu, onako nežnu, krhku u ulozi pinap devojke u klubu za nesrećan muški svet. „Zlatna palma” u Kanu.

Bilo je to samo tri godine pre „Neba nad Berlinom”, filma o nevidljivom, besmrtnom anđelu koji osluškuje misli ljudi u izolovanom i otuđenom društvu. Crno-beli film. Sepija. Kolora ima onoliko koliko je bilo potrebno, a Vim je to umeo da prožme u filmu od kog mi je zastao dah. Sećaš li se i da je u prvih petnaestak minuta projekcije pola bioskopske sale ispražnjeno. Ti koji su napustili projekciju, nisu razumeli šta Venders poručuje, pa još i crno-belom sepijom na kraju 20. veka! Valjda su očekivali film u boji pa im je crno-belo vuklo na zastarelo.

Takvi nisu bili u prilici da osete i dožive anđela Demiela (igrao ga je Bruno Ganc) koji se zaljubljuje i odlučuje da postane ljudsko biće. Ljubav ga je nagonila da i sam – za razliku od ovih koji ne znaju šta je bisokop, ovih koji projekciju filma napuštaju još na njenom početku – doživi i oseti zadovoljstva, da uživa u hrani, u dodiru voljene osobe. I kada se odrekne besmrtnosti, on doživljava život, krvari. Onda majstor Vim ofarba scenu, oboji je. Da nisu izašli pre vremena, da su dočekali tu scenu, oni slučajni prolaznici kroz bisokop videli bi i malo kolora. Kraj ti je poznat, šalje poruku: „To be continued”.

E, to je bilo kakvo takvo vreme razuma i logičkog mišljenja. Znaš da sam volela da filozofiram i da ti je to katkad išlo na nerve. Kao što znaš da sam mnogo čitala o filozofiji. Odatle crpim Šopenhauerovu tezu o razumu kao sposobnosti povezivanja intuitivnih predstava saglasno principu dovoljnog razloga. Malo je zamršeno, ali to je on, ja samo citiram. Kant piše o razumu kao užoj spoznajnoj moći, a Hegel razum postavlja na najnižu tačku lestvice, u sferu apstraktne određenosti, u sferu konačnog. Možda to konačno i nije tako loše. Mislim na konačnost borbe za bioskop „Zvezda”. Za bioskope uopšte. I za filmske projekcije u njima. A znam da je konačnost neizvesna. Crno-bela sepija koja traje i nastavlja se.

I znam da će borba tih mladih ljudi za bioskop biti nastavljena. Kao i naša, do kraja, neispričana bioskopska priča…

Ines

ponedeljak, 24. novembar 2014.

negde daleko

Komentari