Na oštrici brijača
11/11/2014 |Draga Ines,
Nažalost, nemam odgovore na pitanja s kraja tvog pisma, ali imam odgovor na pitanje s početka. Hrabra si. Dovoljno da postaviš pitanja na koja nemam odgovore. I ne samo zbog toga, hrabra si kad ne kriješ emocije, kad plačeš a ne stidiš se suza. Kukavice plaču kada ih niko ne vidi. Kukavice plaču kukavički.
Kada si mi napisala da si čitala „Bubu u uhu” setio sam se mjuzikla „Kosa”. Ne vidim neku vezu ta dva žanra, ali mi nešto nije dalo mira. U „Kosi” Mire Trailović, na sceni Ateljea 212, igrao je i Prele. Pevao je prozuklim glasom koji lomi kristal. Onda shvatim da je podsvest učinila svoje – danas bi Prele napunio 66 godina. A nije doživeo šezdesetu.
Prerano se oprostio od kafanskog društva. I od pevanja, pisanja, ludovanja, besprizornosti do granica vulgarnosti. Takav je bio, uzimao je – kako je sam govorio – od života najgore a davao mu najbolje. O tome svedoči i film Vladimira Petrovića „U redu, pobedio sam”, biografija beogradskog boema, kavgadžije, pisca, pesnika, scenariste i nepopravljivog ljubitelja kapljice. Majke se plašio kad je trezan, ona njega kada je pijan.
Čitao je Čarlsa Bukovskog i zavoleo ga. Čarlsa predvodnika bitnika, pisca perverznog umetničkog izraza, kojim slika sudbine gubitnika s margine života. Čarls, bludni sin. Takav je bio i Prele. Onda bi Tirke jednom napisao da su Preletova i Čarlsova proza tečne, ali ne u smislu da ih je lako, tečno, čitati, nego u smislu da se sve vreme loče.
Dušan Prelević Prele bio je nezauzdan, slobodan duh, anarhičan, nije mnogo mario za autoritete. Poslednji njegov album iz 1996. – prethodni, „Na oštrici brijača”, snimio je 1982. – nije slučajno nosio naziv – „Ja, Prele”. Tih dana radio sam intervju s njim, sedeli smo u „Šumatovcu”. Pio je pivo, ja krckao neki đevrek. Kad sam ga skrcao, navalio sam na pivo. Našao sam s kim ću da pijem! Po završenom intervjuu pitao sam ga gde je Tirke. Kaže: „U biblioteci”. I odemo, tamo, u biblioteku, u bife Ateljea 212.
Tirke je sedeo s nekim, ne sećam se s kim, pivo me odavno omamilo. Držao je papir s kolumnama koje je pisao za „Politiku”, subotnje izdanje, desna strana novine, Tirketovo „Na dva stupca”. Dao mi je da ih pročitam pre no što će biti objavljene. Jedna od kolumni govorila je o Preletovom albumu. Pročitam tekst, ostanem bez teksta. Neko vreme stajao sam za pultom s Oliverom Mandićem, pokazivao mi je nekakvu pesmu u desetercu, stigla mu iz krajeva opustošenih tek završenim ratom. Autor mu je šalje sa željom da Oliška napiše muziku. Tu sam popio još (ne znam koliko!) piva. Opet sam našao s kim ću u tu suludu trku konzumiranja. Uglavnom, sve se završilo tako što me je Prele pozvao da sutradan idem s njima na koncert u jedan novosadski klub, na promociju albuma. Ne znam kako sam dobauljao do stana, onog istog u koji smo se sklonili 9. marta 1991., ali znam da na koncert nisam otišao. Ležao sam kod kuće, lečio se od onolikog piva, uz obavezan lavor pored kreveta. Posle sam čuo da je koncert prerastao u scenski performans njegovih prijatelja. Tirke je svirao bongose.
Kad nije pevao i pio, Prele je cepao đonove na demonstracijama. Na onim čuvenim, 9. marta – s kojih smo nas dvoje jedva izvukli glavu i otišli u moj stan da gledamo televizijski prenos policijske represije i jeli šnicle zalivajući ih vinom, belim – Prele se nagutao suzavca, tu su negde bili i ljudi u plavom s pendrecima, vaspitnom palicom po leđima bluz pevač i lisicama kao preventivnim sredstvom za svaki slučaj, da ovaj eventualno ne uzvrati istom merom. Uhapsili su ga na stotinak metara od policijske stanice u Majke Jevrosime. Avaj, nigde službenih policijskih kola. Sva već zauzeta, u gomilama odvoze demonstrante. Prele ni za živu glavu neće da ide peške ni tih stotinka koraka, zainatio se. Policajci u čudu, ne znaju šta da rade s nepoćudnim. Onda Dušan reši nedoumicu: „Zaustavite taksi. Ja častim”.
Takav je bio Prele. Idol mu je bio golman Vladimir Beara, prvi junak Elvis Prisli (kažu da je ispravno: Presli), poštovao je Stiva Vinvuda, bio „zatrovan” Džemsom Braunom. Neko vreme pevao je u Nemačkoj, u nekoj američkoj vojnoj bazi, tamošnjim marincima. Amerima je pevao bluz! Vojska, oduševljena Preletom, posle njegovog bluza mogla je i golim rukama na neprijatelja.
Prele je bio spreman da sa sebe svuče košulju i pokloni je beskućniku a da potom ode u kafanu i s vrata nekoga gađa pikslom. Kavgadžija. U jednoj kafanskoj tuči izgubio je oko. Mnogo ličnosti u samo jednom telu. U skraćenoj verziji, doktor Džekil i mister Hajd. Duša od čoveka u kojoj je ponekad umela da oživi zver. Srećan mu rođendan.
Sada već možda i mogu da ti odgovorim na pitanja iz jučerašnjeg pisma, možda, i delimično. Ovde ne postoji nekakav Ted Tarner, poznat kao borac protiv cenzure. Izvesnije je da je potpuno tačna teza doktora književnosti Jozefa Gebelsa da više puta ponovljena laž postaje istina. Tvoja pitanja se odnose upravo na to, na postojanje nekog ko ima hrabrosti da se istinom suprotstavi cenzuri.
Mogu samo da citiram Bodrijara: „Ako je medijska slika ukinula verodostojnost događaja, događaj će, uzvratno, ukinuti verodostojnost slike”. Rumunski diktator Nikolae Čaušesku zanemario je tu činjenicu ne zbog toga što ju je ignorisao, nego zbog toga što nije ni čuo za Bodrijara. Svojim Rumunima omogućavao je samo jedan sat televizijskog programa, šezdeset minuta partijskih i državnih saopštenja. Posle toga, crni ekrani. Kasnije će ga, kako to reče Tirke, ista ta televizija ubiti.
Svaka ideologija sputavanje doživi istu sudbinu. I opet Tirke: „To se dogodi onda, kada se suoči sa sopstvenom rigidnošču prema medijima, koje tretira isključivo kao tehniku podređenu vlasti, kao objekte policijsko-partijske kontrole”.
Takva sudbina je tužna, kao i današnji Preletov rođendan.
I pogubna. Na oštrici je brijača.
D.
11. novembar 2014.
Beograd