Moja draga Klementina
04/12/2014 |Draga Ines,
Juče sam u hodniku televizije sreo Rašu Popova, jedva sam ga prepoznao. Danas čitam da su roditelji dvojice dečaka, koja su pre mesec dana napala Rašu, uhapšeni. Sumnja se da su roditelji od oktobra prošle godine do danas grubo zanemarivali dužnost zbrinjavanja i vaspitno zapustili svoje četvoro dece, od kojih najmlađe ima samo godinu dana. Takođe, sumnja se i da su decu primoravali na prosjačenje i navodili na vršenje krivičnih dela, za koja, maloletna deca – starosti deset i jedanaest godina – ne mogu pred sud. Njihova starosna dob kaže da deca nisu krivično odgovorna. Zakon kaže isto to.
U jednom delu ovog pasusa provejava optimizam, nastavak je mračan. Optimizam, kao preduslov za sreću, govori o nekakvoj pravdi, o nečemu za šta se može reći – doakati bahatosti, bezumlju i haosu. Onaj drugi, taman deo, kazuje o postojanju događaja slične ili iste prirode, čije je bivstvovanje u porastu, što nam nadalje muti sliku optimizma pomešanu s nečastivom prirodom besprizornih.
Sećaš se kralja vesterna Džona Forda kom su neki zamerali da Indijance slika lošim bojama. Mislili su na njegov navijački odnos prema konjici i „plavim bluzama”. Neke od njegovih filmova gledali smo u bioskopu „20. oktobar”, neke u „Kinoteci”, ne mogu baš svega da se setim precizno. Pomoćićeš mi svojim sećanjima.
Zašto ti ja uopšte pišem o Fordu? Setio sam ga se čim sam završio prvi pasus pisma. Kao i u odnosu optimizma i bezumlja, tako se i u Fordovim filmovima naizmenično smenjuju scene sreće i nasilja. Tako kreirana dramaturgija kod gledaoca budi ekstremna osećanja, filmski teoretičari kažu da „zahvaljujući takvim osećanjima gledalac gubi iz vida arbitrarnost pripovednog izraza, a istovremeno i nestrpljenje da vidi naredne scene, koje bi trebalo da potvrde ili opovrgnu ono što on upravo gleda” („Estetika filma”, Žak Omon, Alen Bergala, Mišel Mari i Mark Verne).
Kako bi kreator „Poštanske kočije”, „Plodova gneva” i „Čoveka koji je ubio Liberti Valansa” danas režirao početak ovog pisma. Njegova prva dva pasusa. Sreću, optimizam, nasilje i strah. Ko bi u tom imaginarnom i nemogućem Fordovom filmu bio Indijanac a ko „plava bluza”. Namerno ne stavljam znake pitanja na krajevima prethodnih rečenica jer se i ne pitam. Jasno mi je, jasno ti je.
A dok pišem, neki televizijski kanal emituje reklamni blok u kom jedan video-klip u svom sadržaju ima pomešane priče o slavljenju krsne slave i rođenju deteta. A sve to u u slavu nekog piva koje se nudi gledaocu. Piva su ovde, inače, sva ista. Sva imaju penu. U toj reklami jedan Šveđanin, po zanimanju srpski zet, dakle – Srbošveđanin koji natuca naš jezik i srpske običaje – koje je usput i pobrkao – čestita tastu slavu na lošem srpskom: „Srećna slava, domaćine!”. I pocepa mu košulju, dok su dugmad rikošetirala po gostima. Tast, zatečen u čudu, ne zna da li je više srećan zbog ćerkinog izbora da za zeta dobije inozemca ili unezveren zbog iznenadnog saznanja da je postao otac. U tim godinama!
Mešavinu emocija izazvalo je zetovljevo nepoznavanje običaja prigodom slavljenja slave, što je moglo da rezultira i replikom „izgore ti kesa” umesto cepanja košulje kao dela rituala prilikom rođenja deteta. Rezultat bi bio isti. I opet smo došli do Forda kojeg malo njih poznaje pod rogobatnim imenom, njegovim rođenim – Šon Aloišus O’Ferna. Osim što je od svog imenjaka, anonimnog Džona Vejna načinio živu pokretnu legendu, Ford je slike života bacao na platno nalik slikama života koje živimo.
Ne znam gde je (osim, možda u „Kinoteci”, u nekoj retrospektivi) moguće odgledati „Rio Grande” ili „Kako je bila zelena moja dolina”. Znam da ono što ovde gledamo u direktnim prenosima tuđih i svojih nevolja nije štivo kojem bi se Džon Ford previše radovao. Ili, možda, bi. Baš zbog srećno-nesrećne potke naših života. Dobrog predloška za Džonovu inspiraciju. Za Džona i Džona.
A Ford je, ponoviću, kralj vesterna. Žanra u kom pobeđuju pravda i dobri momci a odjavni titl the end ima prefiks happy. Često mi to nedostaje.
Nedostaje mi „Moja draga Klementina”.
D.
četvrtak, 4. decembar 2014.
Beograd