Mirno more
15/12/2014 |Dragi D,
Poslednjih nekoliko dana sređujem kuću i čim se vratim s posla latim se najdosadnijeg posla koji mogu da zamislim, pa opet u njemu nalazim nekakvu vremensku brzinu koja kao da me približava nečemu, meni još nepoznatom. Pospremam stvari i pronalazim ono što sam zaboravila da postoji, nešto što sam nekada uzalud tražila i nenalazila ili nešto što sam odbijala da pronađem godinama. Iako sam znala gde se nalazi.
Recimo, onaj kofer bež boje, s dugačkim kaišem oko celog kofera i kožom ojačanih ivica i uglova. Kupili smo ga u Kijevu više kao suvenir u koji nismo imali šta da stavimo. Vucarali smo ga uz rance i vreće za spavanje, onako velikog, prevelikog da bi se nazvao suvenirom. Srećom, bio je lak, prazan. Juče sam ga otvorila posle mnogo godina. Naravno, prethodno sam obrisala prašinu i paučinu jer je čamio u potkrovlju. U tom koferu ima svega pomalo; nostalgije, sećanja, prošlosti, sreće, ljubavi, suza, patnje… svega što može da stane u jedan veliki suvenir.
Neću ti odmah reći šta se u njemu sve nalazi. Pisaću ti o tome iz pisma u pismo. Iznenađuj se, kako ti kažeš, na odloženo, na rate. Evo, reći ću ti šta sam, preturajući po prošlosti kofera, prvo uzela u ruke. Jedan tamnoplavi rokovnik iz vremena kada su nam roditelji svake godine donosili hrpe takvih, dobijenih od firme za Novu godinu i poslovnih partnera istim povodom. Rokovnik, ta reč se još koristi za tu vrstu bloka, agende ili nečeg što danas ima moderniji naziv?
U njemu prve dve strane prazne, na trećoj tvoj rukopis i kao da sada gledam kako pišeš – Prva glava, i stavljaš tri tačke, ne naslovljavaš je obraćajući mi se: „Sad ostavi Hemingveja da stvara pre nego što popije cuba libre i ode na pecanje“. Smrtno ozbiljan. Zapravi, bio si mnogo smešan. Meni. Niti piješ cuba libre niti pecaš. Ali, pisao si, i dalje pišeš.
Ta prva, bezimena glava, za koju si rekao da će biti začetak tvog romana tavori u kijevskom koferu, u njegovoj utrobi s još mnogim započetim a nedovršenim detaljima naših života. Ako te ne mrzi, sad čitaj šta si, kao Hemingvej pred pecanje, napisao na trećoj strani rokovnika. I na još nekoliko.
***
U sitne sate gluve noći Piter Hening koračao je mokrim ulicama zadubljen u provaliju teških misli, zagledan u prazno. Povremeno bi zaklatio glavom da strese sitne kapi koje su rosile noć ne osvrćući se da vidi da li ga automobil prati. Službena kola, iz kojih je izašao posle mosta, klizila su za njim bešumno režući tminu kišne noći oštrinom žileta. Naredni dani biće za njega crnji od večeri iz koje je izašao ustiju punih ukusa viskija i nikotina; čaršija uveliko bruji o njegovoj smeni i skandalu u kojem je ogrezao lepljivim prstima, lepljivijim od meda. Morila ga je jedna misao: čak mu ni zatvor neće biti teskoba ukoliko zataška najvažniji detalj iz niza koji ga kompromituju. Zastao je i iz mantila izvadio zgužvanu paklicu cigareta, čeprkajući po njoj, sve nadajući se da će duvanskim dimom odagnati najgore slutnjje. Ostala je još jedna. Pripalio je pozlaćenim upaljačem duvajući dim uvis kao da se oslobađa neke zle kobi. Zagledan u žar, goreo je poput njegovog iskričavog sjaja, jarkog crvenila, poput plamene vreline, pre nego što zgasne. Zavesa sve krupnijih kišnih vlažila je krovove kuća kraj kojih je sve češće zastajkivao kao da sluša odzvanjanje njihovog topota po crepovima, zagledan u vodenu koprenu od koje mu se maglio pogled kojim je tražio žutilo svetla kandelabra na uglu ulica, na kom će ovaj put morati da skrene desno.
Osvrnuo se prvi put otkad je napustio udobnost blindiranog automobila, jedine sigurnosti koju je poslednjih meseci imao, kakve takve ali sigurnosti u koju se uvlačio kao u ljušturu. Sada korača, od kiše i magle vlažnim pločnikom, uvlačeći duboke dimove poslednje cigarete pred insomniju do zore. Moraće desno. U uskoj uličici prepunoj zanatlijskih radnjica koja oživi s prvom jutarnjom grajom zastao je ispred izloga s muškim odelima. „Ono crno u dnu izloga sluti na ukop…”, stresla ga je jeza od pomisli na sebe belog kao smrt na putu u čistilište. Zgazio je dogoreo opušak i gledao kako potočić iz oluka odnosi ostatke razmrljanog duvana u slivnik. „Život je cigareta, jednom dogori, njegovo trajanje zavisi od dužine udahnutih dimova. U svakom slučaju, otrovno je”, promrmljao je nečujno sebi u bradu, zadigao okovratnik i produženim korakom zakoračio ka haustoru kuće u kojoj je živeo.
Bila je to luksuzna vila u velikom dvorištu punom raznog rastinja, opasana visokom ogradom, njom zaštićena predratna salonska kuća skrajnuta od radoznalih pogleda, s raskošnim vrtom koji se pružao oko nje, punim retkog drveća, šimšira i dekorativnog šiblja s ružičnjakom u obliku elipse koji se dužio niz stazu sve do stepenica. Pod trešnjom se ljaštila klupa umivena kišom, nekada zborno mesto pododnevnih porodičnih užitaka, ispijanja bele kafe i čaja iz šolja od najfinijeg rozental porcelana. Kao da oseća kratke gutljaje i krckanje biskvita, serviranih u porcelanskoj ćasi s poklopcem. Porcelanski servis kupljen u jednoj antikvarnici posle obedovanja fricandeauxa, nečega nalik paprikašu, u prijatnom pariskom restoranu iz lanca Alain Ducasse. Levo od trešnje, ušuškan u hladovinu starog oraha, kisnuo je letnjikovac od rezbarenog drveta gde je uvek serviran nedeljni ručak pre nego što se porodica raslojila po gradu. Supruga Matilda spakovala je kofere onog dana kada joj je vest sa naslovne strane potvrdila slutnje o smutnim radnjama svog muža. „Piter Hening šuruje s mafijom”, odzvanjalo je iz svih medija o njegovim prljavim poslovima, o kojima je Matilda slutila godinama dugo odbijajući da u tu istinu bude posve sigurna.
Pokušavala je da s Piterom o tome razgovara – uvek bezuspešno – tražeći odgovore koje je on prećutkivao žurno se penjući na sprat u svoju radnu sobu. Bila je svesna i Laurine stranputice na koju se otisla neku godinu ranije, na put s kog je povratak bio gotovo, pa, nemoguć. Znala je da je definitivan raspad porodice počeo onda kada je Rik Vilson ušao u njihov život, što je odredilo konačnost loših porodičnih odnosa koji su narastali srazmerno rastu društvenog i političkog položaja njenog supruga, žednog javnog života . Života bez imuniteta na korupciju i razvrat.
Komunikacija u trianglu Piter, Laura i ona postala je svakodnevica sa kojom je živela poput junakinje filma u očekivanju izvesnosti horora. Laura je dom napustila mnogo pre Matilde kupivši porodičnim novcem apartman u istoj ulici, kojih stotinak metara udaljen od porodične kuće.
Piter se tromo pope uz osam stepenika, prethodnici dvokrilnom ulazu koji je otključavao osvrnuvši se da još jednom kroz kapiju i haustor nazre pratioce u kolima, mahnuo im i za sobom zatvorio vrata. Stao je iza zastora gledajući u pomračinu vlažnu od kiše i gustu i mračnu kao u rogu. „Sad će proći i oni ’nevidljivi’ koji prate svaku moju stopu. Tajna policija na tajnom zadatku, senke u noći, javni Rikovi prijatelji”, pomislio je obasjan kiselim smeškom, mutnim svetlom pomešanim sa sjajem stone lampe pored divana. Sručio se na njega ne izuvajući se, popustio čvor na kravati i protegao se da dohvati srebrnu tabakeru s masivnog stočića od orahovine. Još koji dim pred počinak i čaša belog vina za koje je morao da ustane i načini nekoliko koraka do kolica s bocama, da natoči burgundac, poklon do Rika – Chablisu. Prvi gutljaj je skliznuo, drugi je dugo premetao po ustima, treći je bio opor. A bilo je to njegovo omiljeno vino.
***
Prepisala sam svako slovo, svaki zarez, sve onako kako si i ti onda. Potom si izašao na trem i rekao da je dan rođen za umetnike. I tada si mi bio smešan. Više nisi. Sada znam da su koktel i pecanje bili poruka. Hajde, Ines, vreme je za priču života. Za sladak osećaj u ustima i mirno more.
Prošla je ponoć, rokovnik sam vratila u kofer a njega privremeno zatvorila. Usput, još neke kofere otarasila sam prašine. Za svaki slučaj. Tako očišćeni lakše se pune. I podsećaju na sladak osećaj u ustima i mirno more. Lažem, ne podsećaju.
Slute.
Ines,
15. decembar 2014.
negde daleko