Memoria praeteritorum bonorum
09/01/2015 |Dragi D,
Božićni praznici ovde se proslavljaju u decembru i važniji su događaj od dočeka Nove godine. Kada dođu dani koje mi obeležavamo kao Hristovo rođenje, euforija nije ni približna onoj decembarskoj. Mi, koji se razlikujemo u čitanju kalendara i računanju vremena, po običajima, navikama i pripadnosti drugoj konfesiji, mi smo pripadnici manjine upućeni jedni na druge, pa nam i verski praznici protiču u kućnim posetama koje se, osim po trpezi, količini i vrsti hrane, ne razlikuju mnogo od bilo koje neobavezne posete prijateljima sličnih svetonazora. Neko se obavezno i napije.
Ovaj Božić proveli smo u mom stanu, jer je na mene došao red da pokažem svoje kulinarske sposobnosti, ljubaznost koja mi nikada nije manjkala, neposrednost i gostoprimljivost koji u ovim teškim vremenima budu melem svakom dobrodošlom gostu, a ove godine bilo ih je čitavo tuce. Ostali smo do tri sata po ponoći i da je naredni dan bio neradan, osvanuli bismo do prvog jutarnjeg bureka. Zamisli, samo dve ulice dele me od pekare čiji je vlasnik Makedonac iz okoline Velesa koji pravi onakav burek kakvog se sećam posle žurki s kojih smo zorom žurili na jutarnju porciju četvrt s mesom, sa sirom ili praznog, u zavisnosti od toga kakav je ko od nas više voleo ili kakav se tog trenutka zadesio u tepsijama. Nekada nemaš izbor. Čak ni za burek.
Nije trebalo da ga pominjem, poželeću da ponovo jedem onaj dorćolski kojim smo dočekivali prve tramvaje i otpraćali prve ranoranioce koji su, na zov fabričke sirene, hitali svojim halama, srcu i duši socreailizma, verovanju da rad i znoj radničke klase mogu da tvore zajednicu jednakosti, besklasno društvo u kojem ćemo se razlikovati, eventualno, po boji kose ili dužini brkova. Naivno smo verovali da je to vreme tako blizu i neumitna izvesnost, da se nismo pitali a šta ako Godo nikada ne dođe. Priznajem da sam i ja u nekim trenucima bila sklona utopiji koja nikada neće postati buduća istina; priznajem da se nisam suviše obazirala na tvoje razuveravanje kojim si nastojao da mi stvarnost predstaviš i učiniš onakvom kakva jeste. Ukusna kao doručak u pekari, dovoljna da na neko vreme utoli glad, a u isto vreme masna kao jutarnji dorćolski burek. Koliko god se trudio da ruke ne zamastiš, usta i bradu takođe, nećeš uspeti. Burek koji se migolji između masnih prstiju jeste paradigma trenutka u kom on utoli glad i vremena koje curi kao iz bureka mast. Tada te, priznajem, ništa nisam razumela. Nije mi bilo jasno zašto u vezu dovodiš vreme i mast, burek i trenutak, i, uopšte, o čemu mi pričaš u praskozorje, u tramvaju koji se – gotovo prazan, ti, ja i tek pokoji putnik, možda takođe zalutao s neke žurke – lenjo klatio ka Zvezdari.
Kada sam na Parnelovom trgu, u Dablinu, posetila Muzej pisaca, među eksponatima videla sam i telefon koji je koristio Semjuel Beket. Telefon, na prvi pogled, kao i svaki, ali različit od ostalih po jednom crvenom dugmetu koje je Beket uključivao u retkim trenucima želje da odgovori na telefonski poziv. Jednom je to učinila njegova Suzan, supruga koja mu je pomogla pri pisanju prvog izdanja drame „Čekajući Godoa” na francuskom jeziku. Dogodilo se to krajem oktobra 1969. godine, i na njeno: „Halo”, glas iz slušalice saopštio joj je vest koju je Suzan prokomentarisala: „Kakva katastrofa!”. Telefonski glasnik obavesto ju je da je Beket dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Beket je, inače, kritikovao prevodioce drame na engleski i, nezadovoljan svim verzijama na tom jeziku, seo je i napisao „Godoa” na engleskom. Uprkos nekim izmenama i Beketovim intervencijama na tekstu komada, i ukoliko je to moguće, a izgleda da jeste, od tada postoje dva originala. Beketa je pratio glas da je osobenjak, sam svoj prevodilac, nepristupačan i nedodirljiv, ali prijatelji ga pamte velikodušnog, blagog, plemenitog, čak i stidljivog; pričalo se da je gotovo sav novac od Nobelove nagrade poklonio piscima koji su bili jednako talentovani koliko i siromašni; nepoznatim studentima plaćao je školarinu, a bolesnima lekove; čoveku koji ga je na ulici – bez ikakvog povoda ubo u grudi i probo mu plućno krilo – platio je kauciju da izađe iz zatvora.
Raspisala sam se o Beketu jer me naš čestojutarnji mladalački ritual konzumiranja bureka u doba prvih petlova podsetio na ponavljanje istog, mog verovanja u utopiju bez uporišta u realnom i tvog metodičnog i strpljivog uveravanja da bih, kao već odrasla devojka, trebalo da prestanem da verujem u Deda Mraza. Ljutilo me to poređenje, naravno da nisam verovala u dobročinitelja koji poklone deli samo dobroj deci, ljutila me tvoja metafora kojom si mi, kasnije sam to shvatila, davao do znanja da se manem ideala o dobročinstvu koje kuca na naša vrata i čeka da mu ih mi, najzad, otvrorimo. Kad bih ti već dozlogrdila u teranju inata, rekao bi mi: „Slušaj, mala, gledali smo zajedno Duška Dugouška, ali za razliku od tebe, ja ipak ne verujem da zečevi govore!”. „Ni u mašti?”, pitala sam. „Jok,… možda, možda u mašti i možda ponekad,… samo ponekad”. A u stvari rekao si mi da prestanem da se ponašam kao Estragon i Vladimir, da ne budem ni Gogo ni Didi koji pored drveta za koje ne znaju da li je vrba ili šiblje, u blatu i svake večeri, čekaju Godoa koji neće doći. Nikada. To si hteo da mi kažeš, da mi saopštiš apsurd kojim pravdam nekakvo čekanje, iščekivanje, neizvesnost; hteo si da mi kažeš da jedina izvesnost koja postoji jeste upravo to čekanje. To sam shvatila posle posete Muzeju pisaca i saslušane priče o Beketovoj supruzi, telefonu, Nobelovoj nagradi… Shvatila sam da sam u onom vremenu jutarnjih tramvajskih vožnji, bureka, Zvezdare i nedohvatljivih zvezda, na svet gledala kroz ružičaste naočare. Srećom, to je ostalo samo hir mladosti.
Ono što me trenutno čini razdraganom jeste festival italijanske kinematografije o kom sam ti pisala. Sasvim si u pravu kada pretpostavljaš šta će se naći na repertoaru retrospektive italijanskih reditelja. Nijedan film ne propuštam. Posle Pazoliija, slede filmovi De Sike, a potom Antonionijevi radovi, i da ne nabrajam redosled, o filmovima ću ti još pisati.
Tvoj osvrt na Viskontija i „Smrt u Veneciji” i na moje negodovanje da jedno letnje popodne „ubijem” u Kinoteci, potpuno su u duhu onoga što si mi jutrima pričao u tramvaju. Učila sam svakodnevno, ponekad tvrdoglavo, bandoglavo, hirovito pokušavala da isteram svoje, ali učila sam, napredovala i počela da tumačim i shvatam šta mi govoriš i između redova, a šta i kad ćutiš, i verovala ti. I bilo mi je potrebno da baš s tobom odgledam onaj divan film Lilijane Kavani, da uživam u Šarloti Rempling, glumici posebnog senzibiliteta, svojevrsne duhovne lepote, magične žene koja u „Noćnom portiru” sreće svog krvnika iz koncentracionog logora, čudesnog Dirka Bogarda i s njim ponovi prljavi ples; on bivši SS oficir, ona bivša logorašica, progonitelj i pogonjena, zver i plen, u novoj istoriji, u poratnom Beču, reinkarnirani u gošću i portira hotela. Nikada neću zaboraviti Šarlotinu koreografiju a la Marlen Ditrih, jedinstvenu scenu u svetskoj kinematografiji, nikada ti neću biti dovoljno zahvalna zbog toga što si me tada uveo u mrak bioskopa koji sada pamtim onako kako bi to Beket rekao – memoria praeteritorum bonorum, a Englezi isto to – The memory of the good past.
Da ne okolišim, znaš da ne zaobilazim suštinu i da umem da budem direktna. Iskreno direktna.
Ako sam onda možda zabludelo verovala u ono što neće doći, istom snagom verujem u svaku reč kojom si nadglasavao škripu šina i kloparanje tramvajskih točkova. Biću danas – kod tebe je noć – pomalo Beket, pomalo Engleskinja, pomalo i Šarlota, Marlen Ditrih i priznati noćnom portiru da jedina izvesnost koje sam svesna nije čekanje; ona je sećanje na bolju prošlost. Vera da je njena reinkarnacija moguća.
Ines,
petak, 9. januar 2014.
negde daleko