Lament
02/12/2014 |Dragi D,
Poslednjim pismom podsetio si me na velike reditelje i na jedinstvenog Crnjanskog. Pominješ „Lament na Beogradom” koji mi stoji na polici uz sve one knjige koje sam ponela sa sobom, klasik do klasika, reč do reči, misao do misli. „Lament” sam uvek dovodila u vezu s tobom i taj beogradski duh Crnjanskog uvek me je podsećao na tvoj doživljaj Beograda, na zajednički oset tog grada, na nešto naše. Evo čitam:
„Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak i prah….
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav spor… ”
Sava, Dunav i tvrđava vraćaju, bude, produbljuju sećanje na doba kada smo, skačući s kamena na kamen hodali zidinama, gledali u ambis, zamišljali vreme Mileta Lojpura i „Zvezdanih noći”, densinga na otvorenom, zvoncara, letnjih haljina, žipona i baletanki. Mirisi lavande, bugarske ruže i „Bruta”. I sve to doživeli u Karanovićevoj seriji „Gralom u jagode”.
Čudo je bio taj Crnjanski, neobičan, poseban, nesvakidašnji poeta, i uvek sam se divila lakoći kojom je pisao ono što bih docnije preživljavala. Prethodna dva dana posvetila sam njemu, čitala „Eseje”, putopise, pripovetke, „Iris Berlina”. Kako sada zvuči njegovo pismo iz tog grada kada kaže da je „čitav karneval dolazak, pre lasta, prolećnih burdi, bavarskog piva. Voda je prezrena davno. Protiv nje, po restoranima i večernjim lokalima vlada, razume se, utrostručen teror. Srećom, zbilja su čista franačka i rajnska vina”. I šta nam Miloš poručuje: „More sjaja, iznad bezdana mračnih, večernje osvetljenje u Berlinu postaje opojna laž, spas umornih duša i mozgova, više nego ikada, zvezdano nebo”.
Kakva zdravica! Vinom nazdravlja i Banatu. U „Apoteozi” Crnjanski piše o Banatu, piše njemu u slavu i slavu svog druga streljanog u jednoj veneričnoj bolnici. „Gospodo, jednu čašu vina Banatu! Puna žuči, otrovane krvi smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhiti više nego da držim putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja”.
San me sustigao u čitanju „Lirike Itake”, ali me je buđenjem dočekalo „Stražilovo”. Nerasanjena, očiju punih slika koje je Crnjanski slikao u mom snu, pronašla sam papir, onaj karo-papir, istrgnut iz velike sveske, tvojom rukom ispisan, popunjen pesmom „Smiraj”, tvoj doprinos nekoj godišnjici, prazniku, važnom datumu naših života. Seti se:
„Setim se, kako su, u ljubavi, dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede
preletajući one kolutove blede,
oko usana”.
Bilo je pesnika i „pesnika”. Pisao je Crnjanski i o jednima i o drugima, britko, da reže, sabljasto oštro. Izdvajam deo iz „Komentara poezije”, nadam se da izdvajam suštinu: „Suština njihove filozofije bila je jedna izreka, koja je glasila: Nekako će već biti, jer nikad nikada nije bilo tako, da nekako nije bilo!”
Nikada. Uvek će biti nekako, pa i onako kako je bilo.
Ovo pismo je, rekao bi mi sada, zbrdazdolisano. Rekao bi mi, Ines, ne lamentiraj, otvori novu bocu. Nazdravljam ti, kao Crnjanski Berlinu, rajnskim, kao Banatu, rumenim vinom.
Prospem li vino po belom čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda.
Ines,
utorak, 2. decembar 2014.
negde daleko