Končarevo, negde u Srbiji
20/03/2014 |Dragi D,
Razgovarala sam sa Ivonom, prijateljicom koja ovde živi dugo, udala se, ima ćerkicu Lenu, desetogodišnjakinja je kao Vojin Đorđe. Našle smo se u restoranu u koji inače često odlazim, lep ambijent, dobra usluga, ukusna hrana, tiho, mirno mesto za prijatan i prijateljski razgovor. Ivona je ovde došla posle srednje škole, poreklom je iz Jagodine, tamo odlazi retko. Rekla mi je da je pratila izborni proces u Srbiji i ispričala mi interesantnu priču:
Gradonačelnik njenog rodnog grada, onaj čiji je nadimak isti kao naziv jednog drveta, nije slavno prošao u svom gradu. Njegova stranka i koalicija s kojom je izašao na izbore imale su lošiji rezultat u njegovom gradu od stranke koja je ubedljivo pobedila u celoj Srbiji. Kaže mi Ivona da on, ipak, nije nezadovoljan i da neće podneti ostavku. Rekla mi je da je ovo izjavio: „Ja sam u Končarevu dobio sada na ovim izborima 80 odsto glasova i to je pokazatelj o vrednosti nekog ko se bavi politikom”. Ona priča, ja joj kažem da ponovi, da budem sigurna da sam dobro čula i kada ga je citirala i treći put, nisam izdržala. Smejala sam se jer mi odavno niko nije ispričao bolji vic. Pobeda u Končarevu! Končarevo kao mera političke uspešnosti! Rekoh ti da je restoran tiho i mirno mesto. Svi gosti gledali su u nas dve, zapravo u mene koja nisam mogla da obuzdam smeh.
Uspeh na izborima i ostavke. To je tog popodneva bila tema našeg razgovora. Pročitale smo da je zbog lošeg rezultata DSS-a Koštunica podneo ostavku na funkciju predsednika stranke. Posle dvadeset dve godine, najzad. U poslednjem pismu sumnjao si da će se to dogoditi, ja nisam ali nisam stigla da ti to kažem. Moja očekivanja su se obistinila. Moja očekivanja i tvoje želje.
Dinkić je takođe otišao. Najzad. Imao je očajan medijski nastup, ne znam ko ga je savetovao da iz dana u dan pred kamerama maše onim proizvodima ali taj mu je utro put u nepovrat. Bolje da je u svakom tom mini-spotu odsvirao nešto. I svaki put neku drugu pesmu, makar i narodnjak, zapravo još bolje da je svirao narodnjake, to ljudi vole da čuju, da se raduju, pevaju, da podignu ruke uvis, udri brigu na veselje. Ono s krastavcima i ženskim najlonkama bio je promašaj koji bih uporedila s nekim scenografskim glupostima u filmovima. Znaš onu scenu u domaćem ratnom igranom filmu o narodnooslobodilačkoj borbi u kojoj partizani prolaze pored spomenika koji će im biti podugnut tek posle rata. Kad slavno izginu. Na takav promašaj scenografa podsećaju me Dinkićev ajvar i hulahopke.
Na kraju, o onom za kojeg sam ti nekoliko puta rekla da nije vredan trošenja mastila. Estradna politička pojava. Nešto što bih nazvala Karleušom srpske politike. Zvoni, zveči, odzvanja. I shvatila sam. Znaš li šta sam shvatila? Da sam bila potpuno nezrela kada sam verovala da ću se kad tad udati za Bajagu. Ni bedž „Bajaga, oženi me”, nije pomogao. Oženio se. Sad je kasno. Da, shvatila sam i da današnje devojke imaju sličnu iliziju da će ih mlad, naočit, preplanuo (mislim da se kvarcuje?!), nabildovan i „uspešan” junak njihovog doba nekad oženiti. Neće. Zakasnile su. Biće kasno i kada shvate da nikada nisu bile istinski pobornici te politike, sumnjam da uopšte znaju njena načela, one su samo zaljubljene u pojavu i ono što pojava, kao maska, pokušava da sakrije ali ne skriva. Erotski politički naboj. Ta se mladež, upotrebiću njihov izraz – loži na moć, blindirane automobile, nabildovane bicepse, implante, Dedinje, tetovaže, novac, na silu i moć. I na ‘leba bez motike.
Ni taj nema nameru da podnese ostavku. A na ovim izborima bio je daleko ispod crte. Crte, hm…
O tome smo Ivona i ja ćaskale uz ručak i smejale se. Tebi nije do smeha, reći ćeš da je tamo toliko tužno da je iluzorno smejati se. Razumem te. Ipak, nasmej se.
Sve je ovo samo sekvenca filma s velikom scenografskom greškom. I smešnom dramaturgijom.
Ines
20. mart 2014. (prvi dan proleća)
negde daleko