Ko je budala?
01/02/2014 |Posle više od sedam godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, uhapšena su dvojica atentatora, Sretko Kalinić i Miloš Simović. Osim pompe, hapšenje je iznedrilo i niz pretpostavki. Jedna od njih bila je i ona o pozadini atentata. Naivno se poverovalo da dvojica uhapšenih o tome išta znaju.
Sretko Kalinić nije srećko, kao što ni Miloš Simović neće ovog leta slušati vuvuzele. Posle sedam godina i 88 dana bekstva Kalinić se okliznuo na stepenicama pa otuda ima dve prostrelne rane, Simoviću je bio potreban dan i po više da se bez prostrela blatnjav i iscrpljen dokopa majčice Srbije. Obojica su dopala organima gonjenja, svako na svoj način ponižavajuće i jadno. Što govori o veličini i moći dugogodišnjih begunaca iz firme s tablom „zemunski klan“. I o moći onih koji su ih sve to vreme uzaludno progonili.
Osuđenici na višedecenijske kazne za ubistvo premijera Zorana Đinđića i ostale zločine koje su kao deo klana izvršili, pali su na najneočekivaniji i najbizarniji način. Miško je upucao Sretka. Ako se pri tom zna da ovog drugog biju glas i nadimak Zver, onda je Miloš pokazao da je veća faca. Što u hijerarhiji Šiptarove bande i jeste bio. U njenoj arhitekturi bio je tik uz temelje, Šiptara i Kuma, nešto poput armiranog nosećeg stuba. O tome već sve znamo. Ko se i danas pita ko su, šta su, da li su zaista… neka ide da gaji pčele sa Ratkom Mladićem.
Bizarnost pada te dvojice besprizornih podupiru nagađanja o mogućem sukobu koji je prethodio Simovićevom pucanju u Kalinića. Nesuglasice oko novca, podivljalost nastala sedmogodišnjim bežanjem, bezizlaznost i psihološka rastrojenost… Ili je, kao i u svim lošim romanima i grčkim tragedijama, razlog bila žena. Ostanimo na čas na toj poslednjoj. Kao temi. Upućeni (valjda su im svetleli) tvrde da je Simovićeva supruga vanbračno opštila i sa Kalinićem dok su obojica bila u egzilu!? Odlazila je tajno preko granica svih zemalja u regionu da im odnese novac a usput se i zaigrala s nesrećnim Sretkom!? Ima li u takvoj tvrdnji „upućenih” mnogo smisla? Logika nalaže odgovor: ne. A možda je i moguće, jer u situaciji u kojoj je sve tajno, nije isključena ni tajna ljubav. Ako se, međutim, shvati da je Simović retko viđao suprugu, teško je verovati da će je, i kad navrati na nekoliko sati da mu donese keš, ostaviti nasamo sa nekim ko se zove Zver. Biće da je oroz povukao zarad nečeg krupnijeg.
Krupno tek treba da ispliva kao Miloš iz Studve kod Morovića. Kalinić, kome sestre milosrdnice vidaju stomak i grudi, već se nudi Hrvatima kao svedok saradnik obećavajući im sva raspoloživa znanja o likvidacijama u toj zemlji. Još samo da mu poveruju. U međuvremenu hrvatski Sabor po hitnom postupku izglasao je mogućnost izručenja svojih građana, što Kalinić jeste, zemljama koje ih zbog zločina potražuju. Što Srbija jeste. Kalinić bi da izbegde srpski kazamat po svaku cenu pa se u to ime preporučuje za sveznajućeg svedoka.
Čim je omirisao zidine Zabele, Simoviću se memla nije dopala pa je počeo da razmišlja da kao Kalinićev kolega po pištolju i sveznanju (možda i po ženi) kaže nešto o pozadini ubistva na pokojnog premijera. E to smo čekali od 12. marta 2003. Obećanja su bila onolika da ćemo, osim identiteta organizatora i izvršilaca, saznati i na čija su imena izdate lične karte inspiratora i nalogodavaca premijerovog ubistva. Ako je trebalo da čekamo da Miloš slučajno opali u Sretka da bismo to saznali, vredelo je čekati. Pre pet godina bivši specijalni tužilac Slobodan Radovanović obećao je punomoćnicima porodice Đinđić da će taj postupak pokrenuti čim na suđenju budu date završne reči. Završne reči završene su odavno i – ništa. Njegov naslednik Miljko Radisavljević obećao je više puta, poslednji put rekavši da će postupak pokrenuti čim presuda bude pravosnažna. I ona je dobila konačnost i – ništa. Šta još treba da se dogodi? Da Miloš izbuši Sretka, sedne na bicikl i preda se u gaćama.
To sa gaćama patentiran je sindrom zemunskog klana. A i porodice Simović. I Milošev stariji brat, Aleksandar, uhapšen je u beogradskom šteku dok je sa suprugom tajno obnavljao bračno gradivo. U gaćama. Kad su 2001. godine Zemunci uhapšeni u Francuskoj zbog otmice Miroslava Miškovića, među fotografijama na kojima se pripadnici klana šepure ispred Ajfelovog tornja bila je i ona na kojoj Vladimir Milisavljević Budala sedi u kadi. Sa izrazom lica upravo sam se uneredio. Voda u kadi krije tajnu da li je na sebi imao gaće. Ono što je sasvim sigurno, Budala je manja budala od Sretka i braće Simović čim je i dalje neuhvatljiv.
Ako se o pozadini sve znalo još pre pet godina, znači da se moglo i bez mlađeg Simovića. On bi, eventualno, mogao da potvrdi ono što znaju svi, i policija, i tužilaštvo, i čaršija. Očekujemo da će postupak biti pokrenut bez obzira na Miloševo preporučivanje za svedoka saradnika. Na razrešenje misterije o pozadini Đinđićevog ubistva čekamo isto onoliko koliko se osuđeni begunci kriju. Još trojica su u nekoj bestragiji, osim Milisavljevića, traga se i Ninoslavom Konstantinovićem i Milanom Jurišićem. Nadamo se da misterija pozadine atentata ne zavisi i od njihovog hapšenja. Nastavljamo budalasto da brojimo dane njihovog bekstva sve dok nam ne jave da su uhapšeni u nekoj kaljuzi, izmoždeni teškim i bizarnim životom begunaca. U gaćama ili bez, svejedno.
Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 15. jun 2010.