Klin čorba
10/02/2015 |Sećam se sredine osamdesetih godina prošlog veka kada je u tadašnjoj Jugoslaviji ključala afera „Šajber”. Nazvana tako po predsedniku Fudbalskog saveza Jugoslavije Slavku Šajberu, koji je poništio poslednje kolo fudbalskog prvenstva u kojem su – i iz vasione vidljivo – gotovo sve utakmice bile lažirane. Da, po Šajbera muka bude veća, pronela se i vest da je uhapšen u Beču u pokušaju nelegalne prodaje nekakvih dukata iznetih iz SFRJ. Šta je tu afera?
Ništa što već nije poznato kao oproban metod zamajavanja mase sporednim, manje važnim i nevažnim informacijama u trenutku kada biološki sat govori da je vreme za ručak, a gladna masa može da očekuje samo klin čorbu. Tada, kada je afera „Šajber” fabrikovana, stajalo se u redovima za dve flaše jestivog ulja, vozilo se po principu par-nepar registracija, umesto kafe pila se cigura, u boljim kućama našlo bi se i nešto što se zvalo 40% kafa. I da ne nabrajam s čime se tadašnji samoupravljač suočavao, pa je nekako bilo zgodno da baš u tom i takvom vremenu umesto da srče klin čorbu, analizira poslednjih 90 minuti fudbalskog šampionata, olajava Šajbera i (možda?) njegove dukate.
Takvih političko-marketinških trikova, od tada do danas, bilo je više nego odigranih fudbalskih prvenstava, pa ako baš hoćete i preciznije, više i od odigranih utakmica u tim prvenstvima. Čim se država oklizne na orošenoj travi, lansira se afera izvučena iz budžaka. A budžaci tome i služe, oni su najsigurniji čuvari prljavog veša koji ne opra nijedna veš mašina budućnosti u kojoj svako dokazivanje nevinosti i pokušaji demantija padaju u vodu spram snage skrojene afere. Probajte sve ovo s jastukom. Rasparajte ga, prospite sa sprata perje iz njega pa pokušajte da ga sakupite. Ovo ne važi za one koji u jastuku drže neočerupanu gusku.
Afera je u doba tehnološkog razvoja prerasla u spinovanje, omiljenu poštapalicu svakog ko ne ume da izgovori išta prikladnije. I ne zna sinonime. Poslednje u nizu, afera „prisluškivanje” – kojom se, jelte, spinuje javnost – zapravo i nije nikakva novina, ona je samo jedna od epizoda serije „velikih” afera o prisluškivanju. Nema ko nije bio prisluškivan, ili se smatrao veoma važnim pa mu se činilo zgodnim da mu u biografiji piše da je prisluškivan i da su ga pratile neke utvare.
Ova afera, o kojoj danas raspravljamo, odnosi se na kupovinu uređaja za prisluškivanje vrednog 1,36 miliona evra (ili, 1,6 miliona, nikako da se dogovore o stvarnoj sumi!) u vreme kada je na čelu Ministarstva odbrane bio Dragan Šutanovac. Kupljenu opremu pominje sadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, a u kontekstu koji su mediji preneli kao klevetu na Šutanovčev račun, jer je, navodno, Šutanovac opremu koristio za prisluškivanje kolega iz svoje stranke (DS) i tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Gašić tvrdi da su mediji pogrešno interpretirali njegovu izjavu, a Šutanovac interpretacije tretira kao dovoljan razlog da Gašić završi na sudu i tamo dokazuje svoje tvrdnje.
Nadgornjavanje bivšeg i sadašnjeg ministra vojnog danima zaokuplja pažnju dokone, a gladne, čaršije kojom se ova hrani, kao da su je pribogu, prikopčali na infuziju. Intravenozno usisavanje informacija koje su čist politički obračun, gradivo koje po svemu zaslužuje pažnju u količini pristojne gadljivosti na temu. Ispiranje usta ovom temom jednako je nehigijensko koliko i srkanje čorbe od zarđalog klina. Može da pozli.
U senci ove, a i svih prethodnih i budućih afera događa se jedno veliko ništa. Zjapi praznina koju je neophodno popuniti nečim, u onom nekadašnjem slučaju dukatima i Šajberom, u ovom najnovijem špijunskim „bubicama” osetljivim na šapat. Svi se osećaju ugroženo, pričaju u pola glasa, svi su strašno uplašeni da baš njih neko prisluškuje i da su baš oni predmet nečije obrade. A onda nađu oduška, dođu u Skupštini i dernjaju se kao seoski birovi.
Posebno pitanje moglo bi da bude: šta je prisluškivanjem svojih stranačkih kolega Šutanovac mogao da čuje i sazna? Ko je s kim, ko nije ni sa kim, ko će koga, ko je koga, ko nije koga, ko nije nikoga, ko neće nikoga, a koga niko neće; ko se na koga nameračio, ko s merakom prihvata meračenje, ko kome radi o glavi, a ko kome o drugim delovima tela. I koje tu uopšte prisluškivan, a ko prisluškuvač.
A šta je tek prisluškivanjem Borisa Tadića mogao da evidentira pod šifrom „suvislo i pametno”? Ili je njegov cilj bio nešto sasvim drugo i nije imao veze s pameću? Čijom? Suvišno, nepametno pitanje. Možda je notirao gluposti od kojih će sačiniti solidnu kolekciju za aukciju kod Sotbija. Koju niko neće da kupi. Osim možda ovih iz mase koji su prijemčivi na gluposti. Sve dok ih, u srkanju one čorbe, ne strefi klin u grlu.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/156522-klin-corba.html, 10. februar 2015.