Kiša na Dorćolu
30/07/2019 |Onog dana kada je u 6 i 14 proleće obradovalo Beograd vremenske prilike bile su u saglasju s godišnjim dobom. A onda, naredna tri dana – vodopadi nad Beogradom. Kiša danima ne posustaje. Lije ali ne može da spreči šetnju gradom…
Cetinjska se kotrlja ka Dorćolu. Desna strana ulice nudi usluge dve obućarske radnje, između njih udenuo se časovničar, gotovo zaboravljeno zanimanje. Starinska radnjica, sajdžija Pavić. Prekoputa, „Jedno mesto”, pivnica u zgradi nekadašnje Vajfertove pivare, malo niže bar „Bajloni”. Na dnu, s jedne strane apoteka, s druge kafana „Skadarlija”, velika poplavljena bašta. Preskačem šine, bare ne preskačem.
Na pijaci kapija zakatančena, radno vreme do 19. Taksi stanica prazna, vreme taksistima ide naruku, radi se. Nešto malo sveta ispred Bitef teatra, uskoro počinje predstava. Na repertoaru ovih dana: Priča o vojniku, Peti park ili pravo na grad i seminar o jogi Šta sve srce zna.
Knez Miletina pusta, samo zvuk klavira iz baletske škole „Lujo Davičo”. Iz jedne kapije iskače mačka i nestaje u mraku. Ulica, ipak, nije pusta. Mimoilazim se sa tek sagrađenom zgradom koja čeka stanare. U ulici je i auto-škola bračnog para, poznajem ljude. Unutra svetlo, da svratim…? Hoću, neću,… hoću,… neću.
Levo, iza ugla, Gundulićev venac. Na broju 22 visoko prizemlje i još viši plafoni a do plafona zidovi u knjigama. Mnogo knjiga, nikada dovoljno. Tu živi neki srećnik. Šantićeva ulica ostaje desno. A u blizini, nekada je postojao pečatorezac koji mi je davno načinio pečat s faksimilom mog potpisa. Njime sam obeležavao svoje knjige. Na mestu gde je bila radnja metalna rolo-vrata spuštena do zemlje. Možda pečatorezac još postoji iza njih? Proveriću kad bude pala nova kiša.
Pored parkića, opet levo, u kockom popločanu ulicu Pavla Papa. Dve su table na zgradi na početku ulice, na jednoj od njih piše Ulica Jelisavete Načić, žene koja je projektovala kalemegdanske Male stepenice. Baš pada, zaliva. U ulici jedna gvozdena kapija, jedan haustor progutan tamom, salon lepote… sve obavijeno zavesom od kiše. Na zgradi levo, u prizemlju, prozor bez zavese otkriva zidove oblepljene posterima. Ne vidi se jasno šta je na njima. Neko u toj sobi voli muziku, film ili nešto… ne pada mi na pamet šta bi to nešto moglo da bude. Na ćošku, kafana „Kod Srbe” i na izlogu napisano „Hrana za poneti”. Bogatstvo novokomponovanog srpskog jezika!? Oduvek sam mislio da je hrana za jelo. A to što se danas zove „Kod Srbe” nekada se zvalo „Šaran”. Nema ga više, ostao je samo „Mali Šaran”, udesno od Srbe.
I opet, levo, iza pijace prema Bitef teatru, krug je zatvoren. Plato Mire Trailović i Drinčićeva, prazni. Predstava je počela.
Niz prozore autobusa voda se sliva u slapovima kroz koje vidik dopire samo do ulične rasvete, do razmrljanih tačaka nalik razlivenim kapima žute boje tek otkinutim sa slikarske četkice u posudu s vodom. Pejzaž u gvašu. Sa one strane stakla kiša umiva grad.
petak, 25. mart 2016.