Kao da je bilo nekad

25/11/2014 |

Draga Ines,

Sutra putujem u Zagreb. Posetu bih nazvao poslovno-radno-prijateljskom. Poslednji put to se dogodilo pre osam godina na Dan artiljerije počivše JNA. Slučajno znam taj datum jer sam davno u toj vojsci bio asker u artiljerijskom puku. Osim uvodne rečenice, sadržaj druge dve ti je poznat, često si slušala nas muškarčine dok naklapamo o služenju vojnog roka. Prva rečenica ovog pisma važnija je od Dana artiljeraca, znam da mi sada zavidiš i da bi mnogo toga dala u zamenu za sutrašnji dan u Zagrebu.

Pitaš se otkuda ja odjednom tamo. Nisam odbio poziv prijatnih ljudi iz „Jugotona”/„Croatia Records”, zapravo od Natalije Cajić, devojke koja ih u Beogradu zastupa i prenosi mi želje da budem jedan od njihovih gostiju. Povod? Promocija, izložba, susreti s tamošnjim muzičarima… dovoljan razlog da ljubazan poziv ljubazno i prihvatim. Ponoviću, znam da mi zavidiš.

S nestrpljenjem čekam susret sa Zagrebom da nakratko obiđem neka i tebi poznata mesta. Iz onog vremena kad smo bazali zagrebačkim ulicama, krepili se pićem u „Kavkazu” i čekali da u „Kulušiću” počne koncert „Filma”. Tamo gde su snimljeni mnogi albumi tadašnjih rok grupa sa svih prostora bivše SFRJ. Ako nisi svirao u klubu „Josip Kulušić”, kao da nisi svirao.

U tom, kako mu pun naziv kaže, Glazbeno-scenskom centru, u Hrvojevoj ulici broj 6, slušali smo i „Azru”, „Buldožer”, „Leb i sol”, „EKV”, „Električni orgazam”… I Bajagu, za kog si govorila da je slatkiš. Nije mi se to onda baš dopalo, hm… Dok si slatkorečivo govorila o njemu ja sam zverao u onu zebru koja se prostirala zidovima kluba. Kao, pravio sam se blesav.

Bili smo, sticajem muzičko-scenskih, pa i ostalih okolnosti, deo istorije jugoslovenskog roka. Uživali smo u tim zvucima, vokalima koji su ponekad škripali kao šmirgla, u gitarama koje su umele da zazvuče i raštimovano, u rutmovima bas-bubnja i činele koja zvoni kao s tornja katedrale na Starom gradu u pesmi „Drugog načina”. Zaboravljeni Bah, samo suze trag, pogled blag i jedan tango…

Flauta i zvona.

„Kulušić” odavno ne prima goste. Nema domaćina. Od 2000. godine na njegovim vratima je katanac. Ako stignem, prošetaću da se uverim, da vidim koliko se rđe nahvatalo na lokot. Četrnaestogodišnji gvožđe-oksid.

Ako te ovo pismo učini setnom (a hoće!), budi onakva kakva si bila na koncertima. Samo, molim te, ne pomišljaj na Bajagu. Budi kao u pesmi, digni glavu, ne daj se, pevaj pesme ljubavne. I zaplači kad te niko ne vidi.

Provešću jedan dan tamo gde smo se nekada osećali udobno, prisno, ruka u ruci, idem tamo da osetim kao… kao da je bilo nekad. S onim izrazom lica koji sam imao dok je ruka bila u ruci.

Idem, naoružan samo smeškom…

D.

utorak, 25. novembar 2014.

Beograd

Komentari