Kao da je bilo nekad
25/11/2014 |Draga Ines,
Sutra putujem u Zagreb. Posetu bih nazvao poslovno-radno-prijateljskom. Poslednji put to se dogodilo pre osam godina na Dan artiljerije počivše JNA. Slučajno znam taj datum jer sam davno u toj vojsci bio asker u artiljerijskom puku. Osim uvodne rečenice, sadržaj druge dve ti je poznat, često si slušala nas muškarčine dok naklapamo o služenju vojnog roka. Prva rečenica ovog pisma važnija je od Dana artiljeraca, znam da mi sada zavidiš i da bi mnogo toga dala u zamenu za sutrašnji dan u Zagrebu.
Pitaš se otkuda ja odjednom tamo. Nisam odbio poziv prijatnih ljudi iz „Jugotona”/„Croatia Records”, zapravo od Natalije Cajić, devojke koja ih u Beogradu zastupa i prenosi mi želje da budem jedan od njihovih gostiju. Povod? Promocija, izložba, susreti s tamošnjim muzičarima… dovoljan razlog da ljubazan poziv ljubazno i prihvatim. Ponoviću, znam da mi zavidiš.
S nestrpljenjem čekam susret sa Zagrebom da nakratko obiđem neka i tebi poznata mesta. Iz onog vremena kad smo bazali zagrebačkim ulicama, krepili se pićem u „Kavkazu” i čekali da u „Kulušiću” počne koncert „Filma”. Tamo gde su snimljeni mnogi albumi tadašnjih rok grupa sa svih prostora bivše SFRJ. Ako nisi svirao u klubu „Josip Kulušić”, kao da nisi svirao.
U tom, kako mu pun naziv kaže, Glazbeno-scenskom centru, u Hrvojevoj ulici broj 6, slušali smo i „Azru”, „Buldožer”, „Leb i sol”, „EKV”, „Električni orgazam”… I Bajagu, za kog si govorila da je slatkiš. Nije mi se to onda baš dopalo, hm… Dok si slatkorečivo govorila o njemu ja sam zverao u onu zebru koja se prostirala zidovima kluba. Kao, pravio sam se blesav.
Bili smo, sticajem muzičko-scenskih, pa i ostalih okolnosti, deo istorije jugoslovenskog roka. Uživali smo u tim zvucima, vokalima koji su ponekad škripali kao šmirgla, u gitarama koje su umele da zazvuče i raštimovano, u rutmovima bas-bubnja i činele koja zvoni kao s tornja katedrale na Starom gradu u pesmi „Drugog načina”. Zaboravljeni Bah, samo suze trag, pogled blag i jedan tango…
Flauta i zvona.
„Kulušić” odavno ne prima goste. Nema domaćina. Od 2000. godine na njegovim vratima je katanac. Ako stignem, prošetaću da se uverim, da vidim koliko se rđe nahvatalo na lokot. Četrnaestogodišnji gvožđe-oksid.
Ako te ovo pismo učini setnom (a hoće!), budi onakva kakva si bila na koncertima. Samo, molim te, ne pomišljaj na Bajagu. Budi kao u pesmi, digni glavu, ne daj se, pevaj pesme ljubavne. I zaplači kad te niko ne vidi.
Provešću jedan dan tamo gde smo se nekada osećali udobno, prisno, ruka u ruci, idem tamo da osetim kao… kao da je bilo nekad. S onim izrazom lica koji sam imao dok je ruka bila u ruci.
Idem, naoružan samo smeškom…
D.
utorak, 25. novembar 2014.
Beograd