Kada cvetaju tikve
26/11/2014 |Biznismeni dolijavaju. Tako se bar čini ovih dana posle hapšenja Gorana Prečevića i Željka Žunića. Velike svote novca se pominju. Nedugo zatim, uhapšen je i vlasnik koncerna „Farmakom” Miroslav Bogićević. Velike svote novca se podrazmevaju. Pronevera, takođe. Milijarde dinara, milioni evra prošli su tokovima novca koji poznaju samo već narečeni i njima slični.
Vešti u mahinacijama protivpravno prosvojili su onoliko novca koliko ne sanja ni siromašak koji čeka sedmicu na lotou. Bogićević je, kažu – a predsednik vlade Aleksandar Vučić potvrdio – uzimao milionske kredite dajući u zalog nekakav otpad. Otpad nije decidirano definisan. Deponija li je, sekundarne sirovine ili nešto treće, tek u priči o otpadu dominiraju uglavnom imena.
Bogićević je odavno poznat i iz priča o Fabrici akumulatora i šabačke Mlekare. Vlasnik je tih preduzeća koja su (valjda) dobro poslovala zahvaljujući kreditima, a oni/krediti, opet, zasluženi zahvaljujući otpadu, te je Bogićević od profita (valjda) kupio pedeset odsto vlasništva dnevnog lista „Politika”. Ta informacija je bajata kao i činjenica da otpad ima čudnu založnu moć. Dobijanje kredita na „majke mi”. Otpada mi.
Od onog trenutka kada sam saznao da je biznismen koji akumulatore puni kiselinom, muze šabačke krave i slovoslaže „Politiku”, čitam samo onu polovinu novine koja nije njegova. One strane na kojima su istorija, tradicija, umetnost i kultura. Događalo mi se ponekad i da omanem, da pročitam i ponešto o otpadu.
Bogićević je, inače, uhapšen na aerodromu „Nikola Tesla” kojom prilikom je imao nameru da napusti zemlju. Da se otisne u svet kao Ljuba Vrapče ili beše Stole Apaš(?), junaci Mihailićevog romana „Kad su cvetale tikve”. Samo što je jedan od one dvojice Mihailovićevih otišao zbog toga što ga je muka naterala. A može biti da je i Bogićević krenuo istim poslom. Misli se na teranje muke. U smislu velike nužde.
Nužda nije neizostavno samo ono na šta se prvo pomisli i ne podrazumeva samo poljski nužnik kraj koga rastu tikve. Ona može biti i stanje, beg od surove stvarnosti koja preti sobičkom koji se zatvara i otvara samo s jedne strane. S one na kojoj je zatvorski stražar.
Oni koji se razumeju u ekonomiju kažu da dugovi koje je Bogićević napravio, oštetivši državu za teške milione, mogu da se naprave za noć. Znao sam da je neka pomračina saveznik. A kako drugačije? Ko je još toliko blesav da zgrće toliku lovu u po bela dana. I da pri tom ne poželi da jednom ode odavde negde daleko, daleko.
Kažu i da je Bogićevićevićeva imperija nastala za samo pet, šest godina. Pa šta? Razmislite samo koliko mrklih noći može da stane u toliko godina. Bogićević je u orbitu biznisao dojahao na talasu politike. Ne dnevne novine, nju je pazario kada je već bio lansiran u orbitu, otuda je ovde politika ponela malo slovo p. Malo slovo a velika moć!
I da skratim, čeka me ona polovina „Politike” da je bistrim pre nego što ću ponovo da čitam roman Dragoslava Mhailovića. U tom romanu sve je jasno. I ne postavlja se pitanje kada su cvetale tikve. Tikve cvetaju stalno. Kao i otpad. Tu, pored poljskog klozeta.
Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 26. novembar 2014.