Jovan
16/11/2014 |Draga Ines,
Beograd me dočekao kišan, mutan i prohladan, novembarski. Sličan danu od kojeg te je spasio Segovia. Ako te je spasio?! Znaš kako to objašnjava Ijan Makjuan: „Najzinimljivija i najbolja harmonija nastaje, ne kada se svaki član ili instrument sam za sebe čuje, već u konflaciji, kada se svi zajedno sliju”. Oskar Vajld bi dodao: „Umetnost je istovremeno i površina i simbol. Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik”. Rizikovala si. Ja to činim svakodnevno.
Po starom običaju, obavestio sam sve – koji to obaveštenje zavređuju – da sam se vratio. Prijalo mi je nekoliko dana daleko od žrvnja velikog grada. Tamo, u pitomini male varoši, sve je drugačije. Ako ne sve, bar mir je tiši. Prenosim ti pozdrave od Goce i Dejana. Pitali su me štošta o tebi, odgovarao sam sažeto, jezgrovito, a opet selektivno da ne ugrozim tvoju intimu.
A pre samo nekoliko minuta stigla je vest da je preminuo Jovan Ćirilov. Čovek kojeg je u salu kikindskog pozorišta na rukama unela porodična kućna pomoćnica. Pričao je da se seća tog trenutka, na sceni je bio poluobnaženi čovek raspet na krstu, kasnije je shvatio da je bila to neka priča o Hristu. Predstavu nije razumeo, igrana je na njemu, tada, stanom jeziku, mađarskom ili nemačkom. Ne seća se. Jovan, dete koje je s pet godina grizlo staklenu čašu, slomilo je i poseklo usnu. Za to „nedelo” od oca je zaslužio pljusku. Za doprinos pozorišnoj umetnosti zasluži je francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti”.
Bio je na čelu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u onom našem periodu. U godinama kada smo bili deo enterijera te kuće, nismo u pozorište odlazili da gledamo predstave, mi smo, zapravo, pozorište živeli. U to vreme, gledali smo „Bubu u uhu”, pa „Putujuće pozorište Šopalović”, „Ruženje naroda”, „Mizantropa”, „Bure baruta”… A na premijeru „Garderobera”, mislim da je to bilo pre tačno dvadeset godina, došao je i pisac tog komada Ronald Harvud. Toga se sećaš. I predstave, i Ronalda koji će kasnije dobiti nagradu „Oskar” za scenario filma „Pijanista” Romana Polanskog.
S tkavim intelektualnim i umetničkim gromadama družio se Jovan. Drugovao je s Milanom Dedincem, zahvaljujući kojem je upoznao i svog uzora Žan-Pola Satra. I ti i ja bili smo mali kada je Mira Trailović osetila Jovanov senzibilitet, posvećenost sceni, glumi i igri, a onda se dogodio BITEF. Do poslednjeg svog dana Ćirilov je bio njegov umetnički direktor i selektor. Odrasli, bili smo redovni posetioci skupa svetskih teatara. I redovno smo čitali njegovu „Reč nedelje”, kolumnu o kulturi jezika, pisanu za NIN. Ne, objavljivana je u NIN-u, a pisana je za nas.
Nije novembar slučajno sumoran mesec. Sumoran kao ružnoća i glupost. „Ružnima i glupima najbolje je na svetu. Mogu mirno da sede i da prate predstavu. Ako ništa ne znaju o pobedi, bar su pošteđeni spoznaje poraza”, opet Vajld.
Ines, pamtim kada smo čitali pozorišne kritike o „Šopaloviću” u kom se mešaju stvarnost i iluzija, svakodnevica i pozorište, istinitost imaginarnog. I pitanje: da li je naš život samo materijalan? Jovan je dokazao da nije.
Kada neko, poput Jovana, otputuje, vreme se meri prazninom.
I onda se setim Mike Oklopa: „Minimum materije, maksimum duha, ljubav razvaljuje”.
D.
16. novembar 2014.
Beograd