Jesenja vatra
12/11/2014 |Dragi D,
Omaž Preletu – tako sam doživela tvoja sećanja – napisan u prethodnom pismu ugrejao me je nekako iznutra, kao kad se zaljubiš pa ti je u stomaku toplo, osećaš neku vrelinu, kao vatru u kaminu. Kao kad se ponovo zaljubiš.
Nikada ranije nisi mi pričao o tom pijanstvu u Ateljeu. A i kada, i kako? Bili su to periodi naše razdvojenosti, rekla bih, čak, i otuđenosti. Kriva sam ja, nisam ti odgovarala na pisma, a ljuta zbog… mislim da je sada sasvim nevažno zbog čega sam bila ljuta. A i ne sećam se. Možda nisam ni imala pravo da se ljutim? Možda je to bio samo izgovor? Pred sobom samom. Jasno ti je, tražila sam krivca da bih opravdala sebe.
Sad bih to nazvala nekakvim isterivanjem svoje pravde koja se, evo, priznaću ti nakon svih ovih godina, zove ćef. Onaj ženski, znam, sve ti je to poznato, svestan moje hirovitosti koju si smatrao jednom od najlošijih ljudskih osobina. Laž si prezirao.
Posle pročitanog tvog pisma kao da se toplina razlila unaokolo. Dan je predivan, do jedne brvnare šetala sam kroz obližnji šumarak prepun lišća, šušketavog pod nogama. Svuda unaokolo zlataste gomile u koje sam uskakala, mahala rukama, razbacivala lišće oko sebe i po sebi i, malo se stidim da priznam, vriskala kao tinejdžerka. Žuto, opalo, pa još zlatnije zbog sunca koje ovog novembarskog dana greje, rekla bih, neouobičajeno i posebno. Ili sam ja to sebi samo uvrtela u glavu, predstavila to tako da bi mi bilo lepše, da bih se osećala bolje, vedrije. A baš se tako osećam, kao kada sam se bacala u debeo sneg i blesavila neosećavši promrzline. Pregorela od topline zadovoljstva slobodom.
Čitam da je i kod vas topao dan. Ne toliko meteorološki koliko politički. A kada to nije bio slučaj u poslednjih dvadeset pet godina? Broj dana čija temperatura nije zavisila od političkih prilika bio bi omanja zbirka raritetnih muzejskih eksponata kojoj bi se i Sotbi divio. Hej, kada bismo sakupili tu šačicu nepolitički toplih dana obogatimo bismo se na nekoj aukciji. Smešno ti je. Meni takođe. A znam da mislimo isto: siromašni smo zbog dvadesetpetogodišnje političe nepogode. Koji dan više, manje… levo, desno… dole, gore…
I opet se pitam, da li je bolje to što smo stalno dole ili to što od dole idemo na gore. Kada nam je gore? Igra reči. Živelo bogatstvo srpskog jezika!
Pratila sam današnje vesti, sve su se svele na dve – dolazak jednog i odlazak drugog doktora nauka. Obojica sumnjivog kvaliteta. Ovaj prvi, po zanimanju vojvoda, vratio se iz Haga u kojem je proveo gotovo polovinu one naše političke nepogode. U prvoj polovini učestvovao je aktivno, možda i previše aktivno zbog čega ga u Tribunalu terete, držali su ga više od jedanaest godina u zatvoru i, najzad, pustili a da nije jasno zbog čega je pušten. Nit’ oslobođen, nit’ osuđen. Pročitala sam da je ozbiljno bolestan, ali da se o tome, kao razlogu puštanje kući, glasno ne govori.
Onaj drugi doktor nauka, sumnjiv po drugom osnovu, otišao je iz svoje stranke nezadovoljan ali nezadovoljstvo nije hteo da komentariše, rekavši samo: „U ovom momentu ne bih ništa komentarisao. Javnost će biti blagovremeno obaveštena kada budem imao šta da kažem”. Znači, nikad. Šta on kome da kaže? I kakav je on doktor nauka? Šta je njegova doktorska teza? Potapanje protivnika povlačenjem za učkur kupaćih gaća? Podvodne bazenske sile kao uticaj na golgeterske sposobnosti rezervnog golmana? O čemu, bre, taj može da predaje dičeći se doktorskom titulom? Ponoviću, laž si prezirao.
Nego, je l’ on beše oženio udovicu onog krimosa Šljuke Zvezdarca kog su bitange iz zemunskog klana izrešetale na autoputu? Da, da, on je taj. Brdo tetoviranog mesa, velika glava, ništa vrat, i dr. na diplomi. Čujem se danas s drugaricom koja se dobro kotira u toj stranci i kaže mi da je gospodin doktor bio nezadovoljan stavom svoje stranke koja je zastupala stanovište da bi trebalo ispitati verodostojnost svih spornih doktorata (među kojima i rad bivšeg vaterpoliste), i da je ljut zbog odsustva solidarnosti u stranci čiji je funkcioner. Nisu ga dovoljno zaštitili kao što je to učinuo vrh SNS-a i stao na stranu svojih članova optuženih da su plagirali doktorate. Ovaj se zbog toga ljuti? Nije zadovoljan zbog toga što njegova stranka nije postupila kao što su to uradili naprednjaci? Kad bi mi tako nešto palo na pamet, ja bih se za početak, zastidela. A onda bih duboko zaronila u bazen, pa dok izdržim, izdržala sam. Da se operem od suludih misli. Ako nadvladaju sulude, neka se udavim.
Već je veče, kada sam počela da ti pišem sunce je još bilo visoko, tek sam se vratila iz onog šumarka u kom sam se nadisala mirisa lišća i požutelih vlati, udahnula potrebnu dozu optimizma da mi mračna priča o ovoj dvojici doktora ne upropasti dan.
Sad već nije tako toplo, ušuškala sam se, na krevetu sam u turskom sedu i pišem ti u onom tvom starom polo-necked džemperu, sećaš ga se, boje masline. Kad zagudi, ja se grejem njim. Ni onda nisi mogao da dođeš na red od mene. Tada bi ti obavezno rekao: „Čuj kako jauče vetar kroz puste…“ a ja bih nastavila: „I guste slojeve magle…“. Ti bi onda dodao: „Vojislav Ilić“, i završio: „Mutno je nebo svo“.
A onda, utrnulo bi svetlo stone lampe i… i sad gledam kako čkilji.
Plašim se nastavka pisma. Opet kukavica. Bolje je da ostanem ovako ušuškana u tvom džemperu i lagano utonem u san…
Laku noć, D.
Mutno je nebo svo. Vatra tinja u kaminu.
Ines
12. novembar 2014.
negde daleko