Jedno popodne na Lidu
05/01/2015 |Draga Ines,
Danas sam se video s Gogom, prijateljicom koja već trinaest godina živi u Njujorku i nije baš čest gost Beograda. Od kada je otišla, videli smo se samo jednom, i evo danas uz kafu, u jednom od kafića na Cvetnom trgu, prelistasmo godine za nama. Ona je, kao i ti, otišla da sebi pronađe bolji put do uspeha, i uspela je. Kaže da se ništa nisam promenio, odgovaram joj istom replikom i dodajem da, osim što se nisam promenio, samo su godine te koje se menjaju. Dani teku, sedmice promiču, meseci prolaze, godine lete.
Da bismo ostavili trag u vremenu zamolili smo slučajnog prolaznika da nas fotografiše ispred SKC-a. I doviđenja do neke prilike, ne znam koje i kada, ali svakako se nadam da to vreme nećemo meriti letenjem.
S takvim željama smo se i rastali. Ona u taksi, ja šetnjom do biblioteke, potom do knjižare, iz nje do autobuske stanice, kupio sam kartu za sutrašnje putovanje kod mojih i najzad se vratio kući, ogladneo i umoran. Ne brini, pismo pišem sit. Pišem, a prekida me zvonjava telefona, na neke pozive odgovorim, neke odbijem, ako je hitno zvaće opet, ako nije, zvaću ja.
Preksinoć je isto tako zazvonio telefon. Voja, pita šta radim, čitam, kažem; predlaže da odemo do Gule, prihvatio sam predlog, odem i provedemo veče u kartanju. Gula, Caka, Voja i ja igrali smo vist, nisam prošao najbolje, ali ni najgore, treće mesto, bronza.
Kasno noću gledao sam „Gravitaciju”, film Alfonsa Kuarona, sa Sandrom Bulok i Džordžom Klunijem u glavnim ulogama. Možda si ga već gledala, prošle godine je otvorio Venecijanski filmski festival, a u Kanu je osvojio nagradu u kategoriji „Film budućnosti”. Glavna ženska uloga bila je namenjena Anđelini Džoli koja je najpre odbila da glumi, a potom prihvatila dodavši jednu sitnicu u ugovoru: honorar, dvadeset miliona dolara. Suma se nije uklapala u budžet, rekao bih da se Anđelina nije uklopila, pa je uloga ponuđena Natali Portman koja, preopterećena snimanjima, zahvaljuje producentu i ulogu odbija. Treća sreća zvala se Sandra Bulok. Plaćena je pet miliona dolara više nego što je tražila Džolijeva! I s muškom ulogom nije odmah išlo glatko, Robert Dauni Junior je odbio, a Kluni prihvatio i nastalo je, prema oceni nekih filmskih kritičara remek-delo, drama s primesama psihološkog trilera. Moji kriterijumi kažu da film zaslužuje jaku četvorku, možda četiri plus.
Možda to potiče otuda što sam skloniji filmovima koje ti ovih dana imaš sreću da gledaš. Italijanski autori su, kao i francuski i nemački, specifična filmska škola, od neorelaizma, crnog talasa do realizma, ništa im nije promaklo. Da, Pazolini jeste bio kontroverzna pojava, ali i reditelj rafiniranog filmskog izraza i poetike. Preferirao je lascivne teme možda i zbog načina na koji je živeo i svog shvatanja čulnog i telesnog.
Njegov sabrat po rediteljskom umeću, Viskonti, takođe meandrira između Erosa i Tanatosa, uvek naklonjeniji ovom prvom. I to je, moguće je, plod njegove homoseksualne prirode i dugogodišnje veze s austrijskim glumcem Helmutom Bergerom, kojem je poveravao uloge u svojim filmovima. Gledali smo Viskontijevog „Leoparda” i bili oduševljeni ekranizacijom Manove „Smrti u Veneciji”. Prvi film obeležili su Bert Lankaster, Alen Delon i Klaudija Kardinale, drugi pamtimo po kreaciji Dirka Bogarda u ulozi pisca Gustava fon Ašenbaha, opčinjenog lepotom četrnaestogodišnjeg Tađa, klinca koji sa sestrama uživa u blagodetima Lida. Viskonti je kroz Bogardovu ulogu sažeo ono što je o Ašenbahovoj opsednutosti dečakom apolonske lepote Tomas Man napisao: „Na tom okovratniku, koji baš i nije bio naročito elegantno podešen prema odelu, počivao je cvet glave s nesravnjivo umilnom čari – glava Erosa sa žućkastim prelivanjem parskog mramora, s finim i ozbiljnim veđama, a po slepoočnicama i ušima tamno i meko osenčena uvojcima koji su padali pod pravim uglom”.
I kao što su junaci Manovih novela najčešće nastrani, otuđeni od društva, čudne, ponekad divergentne prirode, usamljenici i sami sebi tuđinici, tako i Viskonti kroz Bogarda gradi filmsku priču u kojoj, zapravo, radnje ima veoma malo, ali zauzvrat film nudi magiju, čulno i lepo do duševnog rastrojstva glavnog junaka, umetnika, kojem je – opsednutom čarima amorovske uzvišenosti – konačnost smrt. Na ligenštulu sred peskovitog venecijanskog Lida.
Siguran sam da će „Smrt u Veneciji” biti jedan od filmova na programu retrospektive italijanskih majstora.
Taj smo film gledali u Kinoteci, bila je neka matine projekcija i bilo je sparno. Kada sam se pojavio s dve ulaznice rekla si mi da sam našao dobar način da izbegnem letnju žegu i da je najlakše pobeći u hladni mrak bioskopa. Nisi nimalo bila raspoložena, još manje oduševljena činjenicom da ćemo naredna dva sata, plus deset minuta, baciti na neko italijansko smaranje. Samo te citiram. Po odgledanom, sve što si rekla pre ulaska u salu, porekla si. „Hvala za popodne. Hvala za ugođaj, hvala za divnih 130 minuta. Hvala što mi otvaraš vidike. Hvala što postojiš, ti koji si u večitoj pozi nezainteresovanog i neobaveznog. Ti koji se češće praviš blesav nego što to zaista ponekad umeš da budeš…” I da te nisam prekinuo, nastavila bi s hvalospevima od kojih mi je bilo neugodno, a to si uočila, uprkos naporu da se i tada pravim blesav.
Da, prekinuo sam te, ne da bih okončao gnjavažu rečima, ne, prijala mi je; prekinuo sam te jer mi se učinio zgodnim trenutak da te tu, ispred Kinoteke, u Kosovskoj ulici, podignem visoko i poljubim vrelije od vreline letnjeg popodneva. Rekao sam: „A sad pravac Zemun”. „Zašto čak tamo?”. „Idemo na Dunav, da se kupamo. Profesor Ašenbah vodi te na Lido”.
„Stvarno si blesav”, zvučalo je tako čulno. I ljubavno.
D,
ponedeljak, 5. januar 2015.
Beograd