Iza horizonta
14/01/2015 |Draga Ines,
…
Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.
Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.
Da, sećam se, ovim sam stihovima završavao Bojićevu pesmu klateći se na ivici Kalemegdanske terase. I sada kada navru sećanja zadrhtim, podiđe me jeza, prođu mi duž tela nekakvi trnci, tek sada me stiže strah od opasnosti koja je pretila da se, podnapit, one noći survam u dubinu. Tada je to bila moja luda hrabrost, nesvesna opasnosti i straha, moja potreba da te fasciniram i priuštim ti neviđeno. Imaš pravo, ponekad umem da budem blesav.
Danas bih, verovatno, sve to uradio drugačije. Kako? Ne znam, ali svakako bi spontanost bila ključna odrednica redosleda događaja. Ne bi manjkalo ni malo zdravorazumskog odnosa spram rizikovanja života. Danas… Danas je sve drugačije, danas smo pametniji za sve proživljeno juče, danas smo zreliji za iskustvo koje je nekada potrebovalo i avanturu i egzibicionizam, mladalačku nepromišljenost, polet koji osećaju samo zaneseni i zaljubljeni.
Danas je sunčan dan, topao. Proleće je 14. u januaru, ili bilo kog drugog. Vremenske prilike poslednjih dana upravo su takve, prolećne, kad im vreme nije. Vremenske prilike kad im vreme nije, hm, zvuči neobično, možda i neprirodno, jezički neprihvatljivo, ali tako je. Nije vreme za ovakvo vreme.
Zapravo, nevreme je. Od njega bežim među knjige i filmove, među prijatelje i društvo, muziku i pesmu; jedini način da ignorišem svakodnevicu, ukoliko je to uopšte moguće, jeste suprotstaviti joj se paralelnim svetom svog malog univerzuma.
To nevreme – a ti znaš na šta se ono odnosi – mučno je i ružno. Kroz njega prolazimo upravo onako kako je Andrić govorio – „Naš čovek je takav da bolje neguje i više voli svoju priču o stvarnosti nego stvarnost o kojoj priča”.
Ne bih da ovo pismo shvatiš kao tugovanku, nešto poput nezadovoljstva ili neprilagođenosti. Kad kažem da se, kad god je to moguće, skrijem u svoj mikrokosmos to istovremeno ne znači da sam otuđen, da ne osećam otkucaje vremena oko sebe. Da bih se od njega zaštitio i da bih više poštovao i voleo ono što živim, ili želim da živim, pribegavam malim lukavstvima, zavaravam spoljni svet i utonem u ono što sam sebi priuštim, u bolje i lepše. I tamo sretnem sebe.
Pišem i slušam „Les Toreadors”, žive, poletne Bizeove zvuke, uzbudljive kao Karmen. Potom se zavrti „Sabre Dance”, u svoj punoći koju je Hačaturijan ispunio razigranim instrumentima, oštrim kao igra sabljama. I tako, ukrug. Bize, Hačaturijan, Karmen, toreador, sablje… Pa, opet. Beskonačan refren u beskonačnom krugu mašte.
A tamo sretnem sve do čega mi je stalo, sve što me prožima i uznosi. Sretnem vidik iza horizonta. I usput, sretnem sebe. I tebe.
D.
sreda, 14. januar 2015.
Beograd