Iskorak u belu noć
09/02/2015 |Draga Ines,
Danas najvredniji i najtalentovaniji nisu nigde popularni, pa čak ni tamo gde si ti. Sve se manje cene i poštuju rad i intelekt, ljude zamenjuju mašinama, čovek sve više liči na svoj proizvod, na robota, na robu, na roba. Nije poželjno misliti, znati, glasno izgovoriti, reći istinu, te tako i Lena, tvoja koleginica, ma koliko bila talentovana i ma koliko zavredela da se nađe tamo gde joj jeste mesto, žrtva je globalnog nadzora više sile, Orvelovog Velikog brata.
Svakodnevno se suočavam sa sličnim životnim sudbinama i sve odreda su gorke, mogućnost izbora je sužen, gotovo da ne postoji. Kolektivna svest, šta je to? Pojedinac je primoran da se okrene sebi i da vojuje svoju, ličnu bitku, do pobede ili dok ne sagori. Optimizam je već odavno kategorija u koju se niko ne kune, on je, nažalost, ustupio mesto pesimizmu a sam postao dogma o koju se samo još retki otimaju. I skeptično veruju.
Kada se rodi dan, kakav je ovaj, i kada se probudi suncem javi se sve ono što žrvanj svakodnevice melje i pokuša da uništi; jave se nada i vera da će takvi dani potrajati, pa opet niko ne može da bude siguran da li je jedan ovakav dan iluzija, subjektivan osećaj, privid ili stvarnost. Lavirint u kom lutaju želje, htenja, mogućnosti, volja; začarani krug. Circulus vitiosus.
I sami smo se, ne znajući, u njemu vrteli. Na istom ringišpilu smo leteli ukrug, a vrteška nas je razbacala na različite tačke sveta. Na ovoj mojoj, našoj, nekada našoj, naizgled deluje da se mnogo toga događa, a u tom mnoštvu sve se potre, događaji uguše jedni druge, ono što je bilo važno juče, danas gubi bit, srž, sutra ga se više niko ne seća. Kovitlac vremena je nemilosrdan, ne prašta, virovi gutaju nemilice, neselektivno. Opstati znači držati glavu uvek iznad vode, iznad talasa.
Kabare, draga Ines, to je matrica po kojoj se životna radnja odvija. Nalik Fosovom filmu u kojem se pevačica Sali Bouls nalazi u vrtlogu strasti i ljubavi, pevanjem zarađujući za hleb u vreme rastakanja Vajmarske republike, u doba nastupajućeg mraka nacizma. Na pola puta između Brajana i Maksa, Sali na kraju ostaje sama u Berlinu. Bob Fos je poslao poruku, i za razliku od pozorišnog mjuzikla, u njegovom Kabareu pevaju samo dvoje protagonista, i samo na sceni. Izuzetak čini čuvena scena u pivnici u kojoj dečak u nacističkoj uniformi peva Tomorrow Belongs to Me, pesmu koju onda u bašti pivnice prihvate i zapevaju svi.
Psihologija zavedene mase.
Davno smo gledali i tumačili taj film ne pretpostavljajući da će nam životi jednom nalikovati mjuziklu u kojem se bezglasno peva. Zaglušujuća buka horskog pevanja je muk. Tišina poraza.
Šta dalje? I kuda? U Sankt Peterburg, Lenjingrad našeg doba, u Petropavlovsku tvrđavu, u lance kojima su okivali Černiševskog i Dostojevskog, gde se skloniti, a ne sakriti? Dovoljan je, istovremeno i najteži, samo jedan iskorak. Kao tada kada smo u belim noćima, u dva sata po ponoći, čekali da konvoj brodova zaplovi Nevom i trčali od mosta do mosta diveći se njihovoj grandioznosti koja se uzdiže nad rekom i otvara brodovima put. I ništa nije narušavalo mir kojim su brodovi tekli Nevom, šum vode i ubrzan dah kojim smo trčeći ispraćali lađe na srećan put.
Onaj ćilibar koji si odabrala u dvorcu Petra Velikog nije jedini dragulj iz tog doba. Imam i ja komad takve smole. Čak sam mu i ime dao. Druga polovina.
D.
ponedeljak, 9. februar 2015.
Beograd